Odabrani odlomci iz knjige o Ajrtonu Seni

Lične stvari

Dobro, koga je onda on voleo, izuzev nekoliko kolega i saradnika, zatim Neide, Miltona, Vivijane i Leonarda da Silva i nekolicinu dece? Izuzev «mercedesa» koji je dobio posle svoje prve Velike nagrade i tako slatko pozirao pored njega u dvorištu u Rua dr Hoze Manuel – ili je to bilo na porodičnom imanju od četiri stotine hiljada hektara pod pašnjacima kojima je lepo pristajao izvanredni naslednik pokraj izvanredne mašine, koga i kako je on voleo toliko da mu ljubav bude uzvraćena u milionima?

U devetnaestoj godini je očevo prezime, da Silva, promenio u majčino – Sena, što je bilo uobičajeno kod brazilskih adolescenata. To znači da su voleli svoje majke i poštovali žene u celini, kao i da zakonska mogućnost karakteristična za katoličanstvo, muškarcu «visokog roda» promenom prezimena omogućava šira nasledna prava. Nelson Soto-Major, još jedna velika zvezda brazilskog auto-sporta, prezime je promenio iz, može se reći, praktičnih razloga. Tokom školovanja u Velikoj Britaniji na koje ga je poslao otac, ministar zdravlja Brazila, Nelson je izneverio očeva nadanja i vreme namenjeno učenju posvetio vožnji u Formuli 3, Formuli Ford i drugim kategorijama. Kako bi sebi kupio još malo vremena, pre nego što otac shvati u šta ulaže novac i snove, on menja prezime u majčino – Pike – i ostaje upamćen pod njim. Što se Ajrtona tiče, verovatno mu je novo prezime samo bolje zvučalo ili bilo jednostavnije. Dok je početkom osamdesetih živeo u Velikoj Britaniji i radio kao vozač Formule Ford 6000, mehaničarima je bilo teško da izgovore ime «Ajrton Sena da Silva», pa su ga svi zvali «Hari». Uostalom, bilo je predugačko za displeje na trkama i potpise u TV-prenosima. Prezime je uzeo ne samo zato što je bolje zvučalo, već i zbog činjenice da je u F1 ranije već vozio čovek sa prezimenom da Silva, pa iako nije ostavio neki trag iza sebe, Ajrton nije želeo ništa da deli pa ni prezime.

Devetnaestogodišnju brazilsku finu gospođicu Lilijanu Vaskonselos oženio je u svojoj dvadeset prvoj i početak zajedničkog života ovog para se, te 1981. godine, poklopio sa Ajrtonovim dolaskom u Evropu, za čijom je trkačkom scenom toliko dugo čeznuo. Stigli su u Veliku Britaniju, gde je on vozio Formulu Ford 1600 za  Ralfa Firmana i njegov »Van Dimen« tim. Živeli su u iznajmljenom bungalovu blizu Snetertona. Ajrton je skoro svakog vikenda imao trke, debitovao je kao osmi na Brends Heču, »Van Dimen« ga je smatrao svojom perjanicom. Vrlo brzo se suočio sa finansijskim neminovnostima ulaska u više kategorije auto-sporta, koliko god da je on proglašavan velikom nadom i talentom. Ogorčeni Ajrton tada je izjavio da i najgori vozač može da uđe u Formulu ako ima novca. Lilijana, koja se ionako nije baš dobro osećala u koži supruge i domaćice iz okoline Snetertona, spakovala je kofere i vratila se sa mužem u Sao Paolo. Prijatelj iz detinjstva, Paolo Kaseb, objasnio je raskol mladog para: «Sena je 24 časa dnevno skoncentrisan na trke. Od petka do nedelje misli samo na to kada će jesti i koliko će spavati. Nije osećao potrebu da se druži sa ljudima. Kada trke prođu i ponovo postane ljudsko biće, svuda oko njega je velika praznina.»

Nije prošlo ni tri meseca, a Ajrton je iskočio iz kože. Radio je u očevoj firmi na građevinskim poslovima, sve je bilo lako, previše lako i isprazno. U međuvremenu je Lilijana, odgajana u luksuzu, posle samo osam meseci braka shvatila da njen život sa Ajrtonom podrazumeva i materijalna odricanja i stalnu neizvesnost, pa je razvod obavljen tiho i brzo. Lilijanin otac je, u vidu alimentacije, sponzorisao bivšeg zeta za ulazak u Formulu 3. I taj brak i njegovo okončanje su prošli uz minimum pompe i medijske pažnje, prosto zato što su Ajrtonovi zvezdani trenuci nastupili nekoliko godina kasnije. Od Lilijane, kasnije, niko od novinara nije uspeo da izmami ni reč.

Mora se priznati da ni ostale žene u Ajrtonovom životu nisu bile sklone iznošenju intimnih detalja u javnost što im je bilo mnogo teže nego Lilijani koja nije živela sa zvezdom, već sa vrlo mladim entuzijastom i nikada nije saznala kako je to kada si pod stalnim pritiskom medija i ostalih koji orbitiraju oko slavnih.

Plavokosa voditeljka šou-programa za decu na brazilskoj TV Globo, Šuša, već je i sama bila vrlo popularna u svojoj zemlji i nije bila neka Pepeljuga. A onda je, početkom 1988. godine, listala neki magazin i videla fotografiju Ajrtona okruženog kućnim ljubimcima. »Au, pogledaj samo to lice,« rekla je svojoj menadžerki Marleni Matos. «A i voli životinje, baš kao ja… Ali, neće mi se on desiti u ovom životu.»

Nedelju dana kasnije, ona je na poslu u TV Globo. Zvoni telefon. Ona se javlja i začuje: «Zdravo, najlepša ženo u Brazilu.» Bio je to Ajrton. Počeli su da pričaju, pitao ju je da li može da se vidi s njom, ona je rekla da je vrlo zauzeta. Sad, da li je to bilo devojačko ustezanje ili je stvarno bila zauzeta, ko zna. On je nastavio da zove. Kada mu je jednom prilikom rekla da je umorna, pitao ju je: »Za koliko mogu da stignem od svoje kuće do tvoje?« «Za petnaest minuta,» odgovorila je. «OK, biću tu za pet,» uzvratio je najbrži čovek na svetu. I bio je. Kao magnetom privučen slatkim licem možda isto koliko i ličnim integritetom mlade žene koja je ispravno ocenila da ga nikada ne bi privukla ako odmah kaže »da« ili počne da ga progoni kao toliko drugih, ne manje lepih i zanimljivih ali nestrpljivijih od nje.

Bili su zajedno dve godine. Razdvojile su ih obaveze, poslovi, putovanja, udaljile su ih neminovnosti. Kasnije su oboje izjavljivali kako nikada nisu prestali da se vole. Na sahrani, Šuša je bila sa porodicom. U januaru 2004. godine, na stadionu u Sao Paolu pred 30 000 posetilaca održan je veliki program „Sena u koncertu – tribut za brazilskog heroja“ na kome su nastupili najpopularniji brazilski muzičari, kao Milton Našćimento, Kaetano Velozo, Čiko Buarkve, i tako dalje. Sav prihod išao je, naravno, Sena Fondaciji. Program je vodila Šuša.

Sve žene Ajrtonovog života bile su lepe, što da ne, na ovaj ili onaj način izvanredno uvek privlači izvanredno. Bile su i različite. Zajedničko im je to što su imale izgrađene, zahtevne karijere i zato mogle da shvate i prihvate čoveka koji je jedanaest meseci godišnje na putu, u centru pažnje celog sveta i tako duboko posvećenog. Ajrton sigurno nije prihvatao da mu bilo koja žena gunđa kako je zapostavljena i usamljena dok se on odlično provodi, besramno srećan dok radi ono što najviše voli, opkoljen pit-bebicama, devojkama koje prate vozače, kao gardom posesivnih Amazonki. Toplina i posvećenost koju je pokazivao kako prema svojoj porodici i prijateljima tako i prema deci uopšte ukazivala je na to da bi se on, da je poživeo, ubrzo odlučio na brak i gajenje sopstvene dece. Ali ne umesto vožnje, to nikako. Možda bi gospođa Ajrtona Sene postala Šuša a možda bi se postavilo neko drugo pitanje ljubavi. Možemo samo da maštamo.

Neke žene iz Ajrtonovog života – ili bar tako tvrde – već deset godina ulažu napore da svoju decu udome dokazivanjem kako su ona direktni izdanak diskretnih trenutaka koje su provele sa Brazilcem sjajnog oka. Mada su ti napori uglavnom predmet šale, ume da postane i ozbiljno.

Foto-model «Plejboja» Marsela Prado otišla je predaleko. Tvrdila je da je njena ćerka Viktorija takođe ćerka Brazilca. Njeni advokati su 2000. godine tražili da se telo navodnog oca ekshumira da bi se testirao DNK. Ajrton i Marsela su bili u dugoj nestabilnoj vezi, od 1985-1992, ali on je i tada poricao da je otac ćerke Viktorije. Marsela je, sa svoje strane, predvidela da bi možda mogla da dobije i US$ 150 000 000 raspodeljeno na godinu na ime prodaje i preprodaje raznih stvari koje su imale veze sa Ajrtonom i njihovom vezom, a da prihod bude namenjen Viktoriji. Ovde se, međutim, Ajrtonova porodica, inače navikla na ovakve slučajeve, ozbiljno iznervirala i lepotica je izgubila sudski proces u vrlo kratkom roku. Metodi koje je porodica upotrebila kako bi se po kratkom postupku otarasila «snajke» bolje da ostanu tajna. I to bi bilo manje-više sve što se tiče žena u Ajrtonovom životu. Da ih je bio više, on sigurno ne bi bio šampion. Ne bi stigao. Uostalom, to više ne bi bilo ni pitanje ljubavi.

Ajrton je bio vernik. Molio se, čitao Bibliju, u crkvu odlazio kad tamo nema nikog, vera je bila ljubav koju nije pokazivao pred drugima. Imao je osećaj ezoterije, dok je vozio video je tunel i svetlo na njegovom kraju i tako dalje. Papa Jovan Pavle Drugi 2001. godine dobio je bronzanu skulpturu Marčela Đovanonea povodom akcije Fondacije Ajrtona Sene „Daćemo svima šansu“ koju su papi uručili Sinjora i Marčelo Đovanone. Ta statua, koja predstavlja Seninu kacigu koju nose atletičari, data je Vatikanu kao čast katoličkoj veri. Kopije statue, koje koštaju US$4,500, imaju SAS Princ Ranije, Albert od Monaka, Senina porodica, titani evropskog biznisa, Senine kolege i ozbiljni fanovi. Postoji samo sto komada te statue, rukom pravljene od strane Marčela. U cenu je uračunat transport i sve ostalo. Sav novac koji se pokupi ide u Fondaciju A.S. da se leče siromašna deca od raka i drugog, kao i da idu u školu. Ajrton je voleo decu, sa Vivijaninom se igrao do iscrpljenosti, davao im uvek poklone. Takođe je voleo kućne ljubimce. I, iznad svega, voleo je da vozi i pobeđuje, bez obzira na opasnost.  

Tu hrabrost i ljubav prepoznali su milioni. Njegovu strast bez premca, fizičku lepotu vižljastog atlete, religioznost ispoljenu kao čistu vernost Višoj sili, odanost porodici i brigu za decu, neodoljivu zavodljivost potpunog ratnika u najboljem oklopu ikad stvorenom. Zato mu je i bilo uzvraćeno u milonima, na milone puta.