Odabrani odlomci iz knjige o Ajrtonu Seni

Glimmer Twins – Alen Prost i Ajrton Sena

Upoznali su se u proleće 1984. godine. Otvoren je novi Nirnburgring, događaj je proslavljan trkom «mercedesovih» modela koje su vozili nekadašnji i trenutni gran-pri vozači. Alen je stigao u Frankfurt redovnim letom iz Ženeve. Ajrton je stigao pola sata ranije i Gerd Kremer iz uprave Mercedesa zamolio je Alena da poveze kolegu. U putu su ćaskali, Alenu se Ajrton dopao, izgledao mu je prijatno. Stigli su na stazu i obavili trening. Alen je imao pol-poziciju, Ajrton je bio drugi. «Posle toga, on više nije razgovarao sa mnom,» seća se Alen. «To mi se učinilo smešnim. Počela je trka, poveo sam – i on me je posle samo pola kruga izgurao sa staze. Baš dobar početak…»

Te godine Ajrton vozi svoju prvu sezonu u Formuli 1. Njegov „toleman-hart“  ne može da se meri sa vodećim timovima. Na GP Monaka zbog kiše trka je bila prekinuta, tri kruga pre kraja prekinuo ju je Džeki Klaks, direktor trke, a Ajrton je bio drugi, posle Prosta. Ostali vozači su ga, naravno, poštovali kao talenat, ali bilo je poznato da neki vozači u nižim kategorijama pokažu odlične rezultate a onda u Formuli 1 ne mogu bolje od osrednjeg. Isto tako, događalo se – u to vreme gume su bile daleko neusavršenije – da se slabiji automobil po suvom «vuče», a  po kiši prosto poleti. Naravno, u rukama majstora. Monte Karlo osamdeset četvrte razvejao je sve nedoumice oko Ajrtona: ušao je u red najvećih i to u zaista teškoj konkurenciji, prema kojoj nije pokazao previše respekta.

Iz Toleman-Harta već iduće, 1985. godine, Ajrton prelazi u Lotus-Reno, postiže dobre rezultate i vozi trke za pamćenje, kao što je ona za GP Portugala – i one vožene po kiši. U Hokenhajmu u Ost krivini pravi grešku ali, kada Mikele Alboreto pokuša da ga pretekne on počinje da vozi u cik-cak kako bi sprečio Alboreta. Bila je to taktika koja do tada nije viđena u Formuli 1. Svi ostali vozači i timovi bili su, hteli-ne-hteli, prinuđeni na mnogo analiziranja njegovog karaktera, ne bi li našli ključ za zaustavljanje nečeg što je delovalo kao prirodna nepogoda. Alen Prost je, čini se, bio najbliži istini: «Verujem da nije stvar toliko u tome što je on bio opasan, težak i tvrd, već u tome što je imao svoja sopstvena pravila u koja je verovao, i to je bilo to. Bio je izuzetno religiozan i zbog toga je uvek govorio istinu o svom obrazovanju, vaspitanju, o svemu. Svojevremeno sam mislio da se ono što on radi na stazi ne uklapa sa principima religioznosti, ali mi se čini kako on nije ni mislio da čini nešto loše. Kao što sam rekao, on je imao pravila, postupao je po njima i ništa drugo ga nije interesovalo. Stvarno mislim da je on verovao kako je uvek u pravu, kako uvek govori istinu i van staze i na njoj.»

Dok nisu postali timske kolege, 1988. godine, Ajrton i Alen nisu imali međusobnih sukoba. Godinu dana ranije, Lotus se opredelio za Hondine motore i Ajrton se veoma zbližio sa japanskim inženjerima. MekLaren 1988. instalira Hondine motore i jedan od članova tima MekLaren ovako komentariše razliku između dva vozača: «Izgledalo je kao da je Prost vozi `meklaren` sa Hondinim motorom, a Sena `hondu` sa MekLarenovom šasijom.» Alen se na ovo nadovezuje: «Da, može se tako reći. Moj najveći problem bio je u tome što sam ja stvarno voleo MekLaren i želeo sam da uradim sve što mogu za tim. Te godine se za drugog vozača biralo između Ajrtona i Nelsona Pikea. Išao sam sa Ronom (Denisom) u Japan da razgovaramo sa ljudima iz Honde i tada sam mu rekao kako bi trebalo da uzmemo Ajrtona jer je talentovaniji, uspeh tima mi je bio na prvom mestu. Kada bih ponovo mogao da biram, verovatno bi bilo drugačije, skoncentrisao bih se na sebe i svoj posao. Tada sam mogao da kažem `ne` za Ajrtona u MekLarenu. Ne žalim zbog svoje odluke, ali mislim da sam napravio grešku.»

Kada su prvi put radili zajednički test pre sezone u Brazilu, Alen je rekao da je  osetio kako ovaj drugi „ ne radi zabavljajući se“. Testirali su gume, koristeći samo jedna kola. Alen je prvi vozio, zatim je došao u pit-stop, da mehaničari zamene gume. Odlučio je da još malo ostane u kolima. Kada je to Sena video, onako pripremljen, sa kacigom, pobesneo je. Govorio je svakom u prolazu: „To nije fer, nije fer!“ Kada je to Alen video, izašao je iz bolida smejući se.

Sezona koja je sledila – 1988. – bila je, ipak, mirna, što se tiče odnosa njih dvojice. Sa izuzetkom događaja u Estorilu: Alen je u pit-stopu pretekao Ajrtona, provukavši se u desno između njegovog bolida i zida. Besni Brazilac je skrenuo na tu stranu, prilepivši Alena skoro sasvim do betonskog zida i pretekao ga. Alen se nije takmičio, videvši da će se oni dotaći i napraviti veliku nevolju u pitu. Ajrton je bio vrlo ljut, to je drugom i rekao, ali bez izvinjenja. I bez kažnjavanja. Kako kaže Francuz, Ajrton nikada nije bio kažnjen zbog besnih postupaka izvedenih na opasan način, kao ovaj. Možda su funkcioneri staze, bilo koje, „znali“ da Ajrton ima kontrolu nad sobom i nad bolidom, ko to, u stvari, zna…

Bilo kako bilo, njih dvojica su osvojili taj GP. Alen prvi (drugi put) i Ajrton drugi. Alen se brinuo za sledeću sezonu, ne zbog onog drugog, već zbog ulaska u Hondu, nije bio zadovoljan bolidom, a i bio je zbunjen što Hondin tim staje na stranu onog drugog. U novom intervjuu datom Najdželu Rebaku u Motorsportu daje primer: „U jednom trenutku 1988, poslednje godine kada nam je bio dozvoljen turbo, tražio sam specifične promene na mašini da je prilagodim svom stilu vožnje. Radio sam dva dana sa Polom Ričardom. Na kraju testa bio sam vrlo srećan – ali na sledećoj trci, jednu nedelju kasnije, Japanci nisu uradili ono što sam isprobao i tražio da se namesti. Kada smo otišli na francuski GP, sve je bilo uredu! Razumete šta vam govorim? Da budem jasan, nemam ništa protiv Ajrtona, OK? On je bio vrlo brz i kvalifikovao se mnogo bolje nego ja.

Bilo kako bilo, pre sezone 1989, bio sam u golf-klubu u Ženevi na večeri sa Hondinim šefom mister Kavamotom i četvoro drugih ljudi. I on je priznao da sam ja u pravu što mislim da je Honda više za Ajrtona nego za mene. Rekao je:`Vi želite da znate zašto mi guramo Senu veoma mnogo? Pa, ja mogu biti sto posto siguran u to.` Ali objasnio mi je jednu stvar, nova generacija inženjera koji rade na mašinama favorizuju Ajrtona zato što ga smatraju samurajem, a mene vide kao kompjuter.“

„Tako znači, to je bilo objašnjenje, i ja sam bio vrlo srećan posle toga, zato što najzad znam vrlo dobro da nešto nije u redu. Deo mog problema je bio u tome što je Ajrton isuviše brz, nije bilo lako biti svestan toga plus činjenica kako mu Honda pomaže. I posle večere sa mr Kavamotom, pomislio sam kako, najzad, nisam umislio – nešto se stvarno događa, te sada znam situaciju.“

Sezona 1989. donela je više iznenađenja Alenu: „Do tada nisam imao nikakvih problema sa MekLarenom. Moj ugovor isticao je krajem godine, Ajrtonov nije. Ron (Denis) znao je da budućnost njegovog tima je sa Hondom – i samim tim sa Ajrtonom. Teško se trudio da me ubedi da ostanem, ali realno je bilo da ne može da bude sa obojicom. Rekao sam mu u julu da ću otići na kraju sezone. Po mom mišljenju, on nije bio fer prema meni te sezone. Mi smo bili veoma dobri prijatelji, bez obzira na sve. Ja i iz ove perspektive mislim da je MekLaren bio moj tim. Ali Ron je znao moje osećaje u tom trenutku. Tada, bio sam jako zbunjen. Posle svega što sam učinio za tim, nisam mislio da ću biti tako tretiran.“

Francuzu se prelila čaša te godine u Imoli i u Monci. U Imoli mu je bilo vrlo gorko. Na predlog Ajrtona, od krivine Tosa ne treba stavljati u opasnost borbom između njih dvojice, nego treba poštovati onog koji vodi. Alen se složio sa tim. Od početka trke, vodio je Ajrton. Tada je zaustavljena trka, kada je Gerhard Berger napravio ozbiljni incident. Posle restarta, Alen je poveo, međutim Ajrton se na Tosi prošunjao u vođstvo. Opravdanje mu je bilo da je to bio restart, a ne start, tako da dogovor nije važio. On je imao svoja pravila. „Rekao sam da je to kraj. Nastavio sam da radim sa njim, u tehničkim pitanjima, ali ceo naš personal brinuo se oko svega. U takvoj atmosferi nije bilo napretka tima, naravno.“

Onda je došla Monca. Pobedio je Alen, bez trke u Suzuki i Adelaidi imao je 16 bodova više. MekLaren-Honda radili su kao suprotni timovi, a u istom pitu. Ajrton je znao da mora da pobedi, a Alenu je bilo jasno da ne želi da gura. Žalio se:

„Sena je imao dva bolida sa dvadeset ljudi oko sebe, a ja jedan bolid i možda pet mehaničara. Bio sam potpuno usamljen u jednom ćošku garaže i to je bio možda najteži vikend u mojoj karijeri. Honda je bila zaista zadrta u protivljenju prema meni i bilo mi je teško da se borim za šampionat u toj situaciji. Za vreme treninga, Ajrton je bio brži skoro dve sekunde od mene – OK, rekao sam, on je sigurno bio brži od mene, ali dve sekunde? To je samo šala.“

U trci, Ajrton se povukao, a Alen je pobedio. „Ja sam rekao svim timovima i štampi da nema šanse da mu otvorim još jedna vrata. Razgovarali smo često, oko prve krivine, prvog ugla, kako se ne bismo sudarili, kako moramo da mislimo na tim. Bez obzira na dogovaranje, jako sam se brinuo. Ajrton je mislio na sebe samog i to je bilo tako. Na primer, Britanski GP te iste godine, u Kopsu, da se nisam sklonio tri-četiri metra, oba `meklarena` bi bila uništena. To se događalo previše često. Već mi je bilo dosta. Što se tiče našeg kontakta na šikani, znam da su svi mislili da sam uradio to namerno. A ja samo nisam hteo da otvorim vrata, to je sve. Vodio sam na startu i želeo sam da pobedim. Nisam želeo da ga zatvorim, očigledno, ali sam želeo da ga zatvorim toliko da on ne ošteti svoje gume; moj plan je bio da guram što više u zadnjih deset krugova. Kada je on pokušavao da prođe, za mene je taj pokušaj izgledao nemoguće, zato što je išao mnogo brže nego što je to uobičajeno tu, na delu za kočenje. Verujte mi, kada u retrovizoru vidite u blizini bolid koji juri ka vama, nije vam svejedno.“

Na GP Suzuka, sezona 1990, bilo je istih problema sa njima dvojicom. Alen ga je pretekao van trake, pa je Ajrton rekao svašta FIA predsedniku Žan-Mari Balestri ali je shvatio da ne može da pobedi sistem. I ne samo to, Ajrton slučaj nije zaboravio, pa je godinu dana kasnije uradio to isto Alenu kao osvetu, smatrajući da je pravda bila ispunjena, mada je znao da to nije sportski. Francuz se pitao zašto se Ajrton ne bori tako vatreno protiv Alana Džonsa ili Keke Rozberga ili bilo koga drugog, pa je zaključio da je Brazilac iz nekog razloga odlučio da njega, baš njega, uništi.

Godine 1982. u F3, dok je padala kiša, na Sviming Pul u Monaku gonio je Alena. Iste godine pobedio je Ajrton u Formuli Ford. U trci F1 na Adelaidi iste godine, Alenovoj poslednjoj trci, on je bio drugi, a Ajrton prvi. Dok su išli ka podijumu, Alen je drugog obavestio da više neće da vozi. Ajrton nije hteo ni da ga pogleda. Sve dok se nisu popeli na podijum kada je on, valjda, shvatio da više neće biti dobrog drugara ni onog protiv koga je izazov boriti se. Pitao ga je šta će sad da radi. Na Alenov odgovor da nema pojma, ovaj se našalio, rekao mu je da će se ugojiti i nasmešio se. Onda ga je na podijumu zagrlio. U Adelaidi, posle trke, održala je koncert Tina Tarner. Pevala je „Simply the best“ („Jednostavno najbolji“) Ajrtonu, koga je izvela na binu.

Jedan akcident uticao je na Alana da odustane, o čemu nije voleo da priča: Amerikanac Vejn Rejni, motociklista, bio je sličan Alenu, hladan, profesionalan stil, Alen je pratio njegovu karijeru. Međutim, Vejn je ostao paralisan od vrata na dole, bivši trostruki šampion mogao je da trke prati iz invalidskih kolica. Alen je bio potresen. Još jedan slučaj je vozača naterao da se odluči o odustajanju od vožnje. Nije želeo da njegov sin, Nikolas, gleda na TV-u trku njegovog oca i pri tom se plaši. I još, nije uspeo da ostvar svoj san da, kao Fanđo, osvoji pet svetskih titula, a i sigurno je da ne može da prenebregne ni Ajrtonov uticaj.  

Od tada pa do Imole su se Alen i on čuli telefonom, Ajrton ga je zvao, obično su pričali o sigurnosti, on je predlagao Alenu da se angažuje po tom pitanju, dogovorili su se da o tome pričaju u Imoli. Tu je Ajrton rekao medijima da bi voleo da pozdravi Alena i da mu je nedostajao. Onda je uradio nešto što je bilo čudno za njega – nije pred trku otišao pravo u motorhom, već je otišao kod Alena, koji je bio okružen mnoštvom ljudi iz Renoa. Prema rečima Alena, ćaskali su, Ajrton se trudio da bude fini, da bude prijatelj.

„Posle sam ga video u garaži. Nisam želeo da mu smetam, ali sam znao da mu treba pomoć, da mu treba neko. Pričali smo o dosadašnjoj nedelji.“ Više se nisu videli ni pričali.

Alen nije mogao da se odluči da li da ide na sahranu, nije bio siguran kako će se osećati Brazilci kada se on pojavi. Konsultovao je suprugu Žan-Luka Lagardera, šefa Matre, koja je bila Brazilka i, posle toga otišao je na sahranu. Nije bilo neprijateljstva prema njemu, naprotiv. Bio je sa porodicom u kontaktu i ranije. Posle sahrane, otac Milton ga je pozvao na svoju farmu i tu su dugo pričali. Sestru Vivijanu je viđao veoma često, jer je pomagao rad fondacije.

„Ajrton je bio sigurno najbolji vozač protiv koga sam se ja borio kroz dugo, dugo godina. Bio je, takođe, najpovećeniji. Da budem iskren, možda je najbolji trkački vozač – u uslovima primenjene inteligencije – bio Niki (Lauda), ali sve u svemu ipak je to bio Ajrton. On je bio veoma uspešan u svemu što ga se ticalo, u svemu što je smatrao da ga se tiče. U stvari, mislio sam da nije nemoguće u to doba za nas dvojicu da postanemo prijatelji. Delili smo užasno mnogo, i još nešto što se nikad neće promeniti – čak i kada su naši odnosi bili najlošiji – bilo je naše veliko poštovanje jedno prema drugom kao vozačima. I bilo je to vreme kada smo se zajedno zabavljali. Ne veoma često, ali… Bio je neobičan. Sećam se, 1988. godine, kada smo išli na šou u Ženevi Motora za Hondu, bilo je samo 40 kilometara do moje kuće, pa sam ga pozvao da dođe na ručak, pa da se odvezemo zajedno do Ženeve. Došao je do moje kuće i spavao dva sata! Jedva da smo pričali. Posle ručka, otišli smo u šetnju. Voleo sam da pričam s njim, mada je ponekad bilo dosadno ako počne da razlaže o nečemu, ali obično je bio fascinantan. Da, mislim da smo mogli da budemo prijatelji. Jednom da ne budemo rivali nego više sve promenjeno.“

I tako je Alen pričao. Pitao se zašto su se sukobili i mislio da je to bila noćna mora. Mislio je da je to zato što su bili u frontu i tako dalje. Govorio je navijačima – OK, vi navijate za Ajrtona – ali nemojte da mrzite mene. To je isto govorio i štampi. A Ajrtonu je govorio da je pritisak jeziv i da mogu da odje** svi zajedno a da je lep i dobar san koji imaju.

U auto-moto-trkama bilo je istih takmičenja između Tacia Nuvolaria i Ahile Varzia oko 1930. godine, ali ne ovakva: prvo su se združili kupivši Bugati 35B, pa je Tacio počeo da pobeđuje, onda je Ahile izašao iz partnerstva pa je, kao sin bogatog trgovca, kupio Alfu P2. Tacio je 1929 ušao u Alfu Romeo i postao još jednom timski kolega svom rivalu. Vozili su 1930. „Mile Milja“ i, noću, tri kilometra do cilja, Tacio je pratio prvog Ahilea, isključivši svetla. Ahile nije primetio njegova kola, uljuljkan. Tacio ga je pretekao, uključivši svetla, nasmejao se u lice rivalu i odjurio. On je, kao mlad, vozio motor, imao težak akcident, slomio obe noge. Na sledećoj moto-trci, insistirao je da vozi, da ga vežu za motor, da ga na startu drže mehaničari kako ne bi pao, a na finišu dohvate. I bilo je tako. Kada je, oko šezdesetak godina umirao od astme, koju je dobio od izduvnih gasova, želeo je da umre na trci. Pošto to nije mogao, insistirao je da bude sahranjen u trkačkoj odeći – u žutoj majici i plavim pantalonama. I bi tako. Šta je bilo sa odnosom sa Ahileom, ne zna se.

Alen i Ajrton su se rastali u prijateljstvu. Ko zna šta bi bilo da je Alen nastavio da vozi… Francuzi vole prisustvo „egzotičnih“ ljudi, a Ajrton je voleo kvalitetno takmičenje. Te tako, jedan i drugi behu zadovoljni, jedino što se Alen slomio od napetosti i pritiska. Publika je bila oduševljena i delila ljubav i poštovanje između njih. I sponzori takođe su bili oduševljeni. Vlasnici bolida – pa i ne toliko, uništavanje je bilo skupo, rizici veliki, mehaničari napeti do pucanja. Sve u svemu, kad se podvuče, kao i uvek, ljubav je lepa ali i boli.