Odabrani odlomci iz knjige o Ajrtonu Seni

DETE REVOLUCIJE

Industrijska revolucija se u minut poklopila sa meteorskim usponom mas-medija i stavljanjem mašina u funkciju sredstava za transport. Pioniri – izumitelji – inovatori, bezumno hrabri muškarci i žene, spremni da za svoj san rizikuju mnogo više od društvene prihvaćenosti postali su heroji Modernih Vremena. Priče o njihovim junačkim delima, uz fotografije i prve filmske novosti stizale su svuda, istovremeno sa štamparskim presama i elektrikom. Pod jarkom svetlošću tih zvezda, ljudi su stavili na glavu kožne kape i seli u čudovišta na četiri točka koja su jurila vrtoglavih trideset na sat. Prepali su konje u zapregama i osetljivije dame, izazvali pisanje oštrih protestnih pisama u lokalnoj štampi, odvezli se van grada i počeli da se trkaju sa sličnima sebi.

To se prvi put zvanično dogodilo oko pre sto godina. Bilo je teško izboriti se za pravo da se bude zanesenjak sa pogonskim gorivom u venama. Počinjalo se od toga da se nakon posla kojim se zarađivalo za hleb pojede nešto s nogu i odjuri se na livadu u okolini gde su se složno gradile mehaničarske radionice, konstruisali i rekonstruisali motori i šasije, razmenjivali delovi, vatreno se u beskraj raspravljalo o boljem rešenju. Staze su stalno morale da se isušuju i pleve od korova. Onda se zaduživalo za nove gume, stavljale su se hipoteke na porodično imanje da bi se otišlo na takmičenje u inostranstvo, ozbiljno je bivalo testirano strpljenje i razumevanje bližnjih. Porazi su bili kraj sveta a pobede najbrži put do njegovog vrha.

Jarko svetlo pionira obasjalo je i zaštitilo njihove nastavljače kroz sve ratove, ekonomske krize, rasne i verske sukobe, kroz promene prebrze za sve osim najbržih. Pravo da se bude zanesenjak ni danas nije ništa lakše steći. Promenila se samo forma: kola su brža, mediji masovniji a planeta nekako manja. Dijalog »Šta ćeš da budeš kad porasteš?« »Biću šampion Formule 1,« ili »Šta želiš za rođendan?« »Go-kart od sto konjskih snaga,« zvuči i znači isto što i pre sto godina. Jednog lepog dana mali Ajrton odgovorio je na pitanje i nikada nije menjao iskaz. Uhvatila su ga svetla pionira, farova i reflektora.

Mas-mediji su se u Formulu 1 do ušiju zaljubili na prvi pogled, kao u ne baš sasvim čednu nevestu što čak i pred oltarom samo koketno šapne »možda«. Tako bar izgleda iz ugla gledanja mas-medija, večito frustriranih što ne dobijaju onu pravu injekciju holesterola masne priče na koju su navučeni i koju od svih ostalih lako dobiju uz red pretnji – red umiljavanja. Formula 1 je otkrila formulu za odnose sa javnošću koja ništa ne krije a obeshrabruje sve pokušaje igranja sa ozbiljnim stvarima.

Kako? Jednostavno. Struktura ove firme sebi može da dozvoli samo službenike mlade u srcu. Zašto? Setite se osećaja kako je to kad se toliko skoncentrišete na ono što radite da svet oko vas prestane da postoji. Ništa ne vidite i ne čujete osim onog na šta je usmerena vaša pažnja, postajete jedno sa onim što radite, sve vam ide od ruke i sve je kako treba. Nema problema koji ne može da se reši naporom i strpljenjem. Poznato? Naravno. Onda odjednom smetnje na vezama – prilazi vam cepteća osoba sa mikrofonom u ruci, iza nje su druge koje zuje i bljeskaju nečim, pitaju vas kako vi to, kada ste, s kim ste, da li ste. A vi za divno čudo tačno znate šta treba da kažete jer su vas neke dobre čike iz vaše firme brifovale na vreme.

Kruna uspeha ove formule Formule 1 pala je na glavu poslednjeg heroja jedne epohe i prvog idola sledeće. Ajrton je svoje promotivne obaveze odrađivao bez greške, rutinski, uz dodatak finog ali moćnog začina »tu sam za vas i oprostićete mi što mi misli malo lutaju«. Hitrog, žilavog tela koje zrači aktivnošću i kada miruje, svakog trenutka pod različitim naelektrisanjem, naizmenično privlačeći i odbijajući sve oko sebe kao struja, kada je on u pitanju slika je mnogo važnija od reči.

Postoje blage nedoslednosti u vezi podataka o njemu, izvesne crne rupice gde se ponešto od pisane istorije gubi na obzorju događanja. U ovome se prepoznaje koliko fina umetnost čika iz firme zaduženih da mas-medije održavaju na dijeti, toliko i Ajrtonov glas nekog nakratko probuđenog iz dubokog sna. Potraga za medijskim holesterolom u njegovoj biografiji čista je propast za gladnog, neopreznog novinara koji će se neminovno razbiti o hridine ćutanja neuhvatljivih čuvara tajne.

Dalo se očekivati da se jedna tako »sočna« biografija kao što je Ajrtonova na sva usta prepričava godinama nakon jezivog direktnog prenosa smrti u Imoli koga je pratilo stotine miliona ljudi. Ništa od toga. Da će se mnogo njih okoristiti poznanstvom ili rodbinskim vezama sa Ajrtonom i napisati kilometre feljtona i autobiografija u raznim bojama pa obilato naplatiti filmska prava. Ništa. Tu je onda suđenje u Bolonji – koje su snimale sudske kamere – sa svim haj-tek simulacijama, zvezdama u ulozi svedoka i napetim preokretima. Opet ništa. Predstavnici Sena Fondacije kod Pape Jovana Pavla lično plus dve-tri prozivke oko tokova novca u Fondaciji. Lilijana Vaskonselos, bivša da Silva, koja nikada nije rekla ni jednu reč za javnost. Rok-simfonija »Ajrton«, planirana 2002. u Austriji. Sudbina vilijamsa FW16 i žute belove kacige. Nula.

Reći kako je bilo šta od nasumično nabrojanog neki »vruć krompir« ili zataškavanje – nije. Zavera pojedinaca kojima se Ajrton toliko zamerio da ne biraju sredstva kako bi sahranili i samo sećanje na njega – nije ni to. Koliko god starinski i smešno zvučalo, ovde je reč samo o ljubavi, dostojanstvu i pristojnosti. Ima tu i malo ustručavanja, jer niko nije toliko blesav da pokuša da trivijalizuje, »tabloidizira« Ajrtonovo ime bez svesti da će mu sam pokušaj biti okončan na brz i ružan način.

U žiži javnosti ponekad se pojavi osoba čiji su rad i talenat toliko intenzivni da ona živi, umire i nastavlja da živi u sećanjima izazivajući samo poštovanje i služeći samo kao primer. Pri tom ga se milioni jedva sećaju ili za njega nikada nisu čuli. Košarkaš Toni Kukoč je u ponedeljak, dan posle Imole devedeset četvrte došao na trening svog NBA tima u suzama. Saigrači su se zabrinuto okupili oko njega misleći da je reč o nekoj porodičnoj tragediji. Kada im rekao za Ajrtonovu smrt, ispostavilo se da oni nemaju pojma o kome Toni govori. Sigurno je da ima ljudi koji nikada nisu čuli i videli ni Dalaj Lamu, Kenedija i Roling Stonse pa im ništa ne fali. Na sreću, planeta još uvek nije toliko kratka da živim vozačima ne bude više izazov, a Ajrtonu i njegovom dobrom društvu tamo gore dosadi da navija za naslednike.

O Ajrtonu je napisano, naslikano i snimljeno mnoštvo dokumenata, sve se to bez prestanka nadgrađuje i umnožava. Uvek ima novih uglova kojima se može prići ovoj priči, a sredstva komunikacije kakva danas imamo omogućavaju svakom ko želi intenzivnu razmenu i saradnju. Pravilo je samo jedno: poštuj svoju zvezdu, da te ne bi spržila.