Odabrani odlomci iz knjige o Ajrtonu Seni

Prvo poglavlje – Žuto nebo nad Sao Paolom

Sigurno je bilo žuto nebo nad Sao Paolom jednog lepog dana 1964. godine, kada je Milton da Silva za četvrti rođendan svom obožavanom sinu, zvanom “Beko“  poklonio go-kart od jedne konjske snage. Milton je bio ljubitelj trka i vlasnik kompanije za proizvodnju auto-delova i kad je primetio da dečaka zanimaju automobili sam mu je u svojoj radionici napravio najbolji od svih mogućih poklona. Mali je do tada bio toliko trapav da mu je majka Neide uvek kupovala dve kugle sladoleda u kornetu jer je znala da će jednu sigurno ispustiti. Zabrinuti roditelji tražili su mišljenje lekara. Postavljena je dijagnoza: problemi sa koordinacijom pokreta. Ali čim je seo u svoj go-kart, problemi su sa mnogo volje nestali kao da ih nikada nije ni bilo.

Porodica je provodila vikende u obližnjem parku gde je Mali princ pešačke staze mogao do mile volje da testira mogućnosti svog ljubimca i uživa u novostečenom samopouzdanju. Bili su to idilični dani u Santani, predgrađu Sao Paola namenjenom ne previše bogatima ali ipak onima sa udobnim egzistencijalnim uslovima. Dečak je radnim danima je pohađao Kolehio Rio Branko, dobru školu koja ga nije posebno interesovala. Roditeljska pretnja gubitkom »vozačkih privilegija« bila je uspešna ali je učeniku, dok je odrađivao svoje obaveze, srce bilo negde drugde. Imao je dvanaest godina kada se u školskom eseju na temu profesionalnog opredeljenja izjasnio očekivano – biće vozač. Obavezno školovanje je prošao kao kroz maglu, stalno krišom vireći kroz prozor učionice u veliki, slobodni prostor napolju, kao stvoren da se njime juri nečim na četiri točka. Mnogo kasnije, osnovao je Sena Fondaciju. Njeno srce je program »Seninjo« – od »Sena« i »ninjo« = »dete« – i samo u prvom talasu je četiri stotine hiljada one brazilske dece koja su do tada u učionice mogla samo krišom da vire dobila mogućnost da u njih i uđe. Bio je na visokom i uticajnom tronu svetskih zvezda noseći majicu sa natpisom »Seninjo« da svi vide šta je, po njegovom mišljenju, stvarno vredno truda.

U svojoj osmoj godini već je bio iskusni vozač porodičnog automobila, pa se tako jednom sa ilegalnog vozikanja gradom vratio u pratnji policije. Nikome nije priznao koliko je u stvari teško da se istovremeno viri kroz paoke volana i prekratkim nogama dosegnu komande na podu, fizička ograničenja nadoknađivao je odlučnošću.

Pomno je pratio trke u Evropi i svoje idole, Džimi Klarka i Džeki Stjuarta. U to vreme je i budući šampion, Brazilac Emerson Fitipaldi, ušao u prvu ligu vozeći »lotus« za Kolina Čepmena. Otac da Silva više nije imao nikakvih sumnji oko predodređenosti i zanetosti svog sina i za deseti rođendan mu poklanja »odrasli« go-kart od sto kubika. Nestrpljivi princ je po zakonu mogao da počne sa trkanjem tek u trinaestoj godini, pa je dugo vreme čekanja iskoristio da zdušno trenira na lokalnoj kart-stazi Anhenbi Park, sanjajući otvorenih očiju uvek jedan te isti san.      

Brazil 1972. godine u Fitipaldiju dobija svog prvog svetskog šampiona, a 1973. i nosioca gran-prija posle pobede u Interlagosu. Dečak iz okruga Santana je gotovo fizički mogao da oseti uzbuđenje na startu, da nanjuši isparenja goriva i tragova kočenja. Odlučuje bez trunke kolebanja: on neće biti nikakav »novi Fitipaldi«. Biće bolji od svih.

Prvi je jul 1973. godine, na kart-stazu u okviru kompleksa Interlagos izlazi dečak koji puca od nakupljene energije. Član je kart-kluba Elisio de Sao Tijago iz Lape i vozi sopstvenu tvorevinu, pošto je pripreme posvetio i mehaničarskom poslu kako bi poboljšao svojstva vozila i prilagodio ga sebi. Postao je (ovo nije legenda) mehaničar pre nego što je naučio da čita i piše kako treba. Nedelju dana kasnije i pobeđuje, mada vozi protiv velikih »faca« ove kategorije, među kojima je bio i Mauricio Sala. Praćen budnim okom porodice, uz naklonost i odobravanje veterana, posetilaca, zaposlenih, devojaka, druge dece, povremenih i stalnih stanovnika glavne brazilske ispostave najbržeg cirkusa na svetu. Dete kao dete, prvo traži da ide u cirkus, a onda i da se u njemu zaposli, ali ovde nije reč o običnom detetu koje bi u avanturu pa se onda uplaši ili mu dosadi.

A te 1973. prestao je i da bude dete, bar je tako ispričao u intervjuu za «Plejboj». Njegov rođak Fabio da Silva Maćado poveo ga je jedne večeri u provod, kako je to bio porodični običaj. Bilo je planirano da se ide u neki klub, ali je vratarima mlađi rođak bio premlad, to jest prenizak i morao je da čeka u kolima. Fabio se ubrzo vratio u pratnji plavuše visoke skoro metar devedeset. «Jedva sam mogao da dišem i samo sam pomislio: „Sve ovo je za mene?» Seća se Ajrton. «Otišli smo kod nje. Nisam se uplašio i tu sam izgubio nevinost.»

Te noći Ajrton je izgubio samo svoje dečaštvo. Misli o visokim plavušama ni na tren ga nisu omele u onome za šta se opredelio. Do svog punoletstva, u kartingu je uradio sve, pobedio je još 1977, 1978, 1979, 1980, 1981. Onda se uputio u Evropu da uradi sve ostalo.    

Prvog maja 1994. godine u Imoli šef medicinske službe Formule 1, dr Sid Votkins,  jadikovao je nad Ajrtonom na nosilima, a govorio mu je da ne vozi u nedelju, jer je Ajrton bio toliko uznemiren, plakao je nad Rubensom Barikelom u bolnici, gorko žalio za Rolandom Racenbergerom, probdeo je celu noć pred trku pišući predloge za poboljšanje sigurnosti vozača. Međunarodna auto-federacija, FIA, te sezone zabranila je elektroniku za kontrolu vuče, aktivno vešanje i druge uređaje. Mada se uopšteno složio sa njima da pravila treba da budu u funkciji pokazivanja veštine vozača, ipak je izjavio: «Velika je greška ukinuti elektroniku. Ovo će biti sezona sa mnogo incidenata i mislim da ćemo biti srećni ako se nešto stvarno ozbiljno ne desi.»

Mehaničari, menadžeri, funkcioneri staze, svi koje je iko išta pitao, kleli su se da je pred početak trke izgledao kao čovek preko koga je prešla njegova sopstvena senka. Posle se pod sivim nebom čula samo elisa medicinskog helikoptera, nervozni šapat, nalozi su izdavani u pola glasa, na restartu motori su bolesno krkljali u gluvoj tišini oko staze, u opštem trudu da se održi red i dostojanstvo Formule 1, da se već jednom završi trka pod senkom.

Tog dana je sigurno bilo vrlo žuto nebo u Sao Paulu. I u Rio de Žaneiru, kada je na Marakani prekinuta utakmica između »Flamenga« i »Vaska«, uz skandiranje iz  sto hiljada grla: »Ole-oleleo-la! Se-na! Se-na!« Uzvik se kao eho preneo na sve stadione širom zemlje. Pre nego što su ulice Brazila opustele, bilo je više saobraćajnih nesreća izazvanih šokom vozača, ribari su izvukli i spakovali svoje mreže, kuvari su prekinuli spremanje nedeljnog ručka. Kupači na Kopakabani i Ipanemi vratili su se na obalu, klinci sa Amazona prekinuli su igru a njihove majke i sestre otišle u drugu sobu jedine kuće u mestu koja ima televizor, da plaču. Proneo se glas nepreglednim ravnicama oko Brazilije i stali su i ljudi, i vetar, i voda. Stala je muzika koja u Brazilu ne staje nikad. Jedan šesnaestogodišnjak iz grada Kurićibe izvršio je samoubistvo i u oproštajnom pismu rekao da bez Ajrtona neće ni on da živi. Oko kuće u Rua dr Hose Manuel u Sao Paulu skupljalo se mnoštvo u suzama. Predsednik, Itamar Franko, odmah je proglasio trodnevnu nacionalnu žalost. Roditeljima je bio ponuđen predsednički avion da donesu telo svog sina kući. Sahranjen je na groblju Morumbi, u Sao Paolu, na zelenoj livadi pod žutim nebom. Putovao je daleko, video je mnogo, upoznao i zavoleo toliko različitih ljudi a stalno je patio od nostalgije.

Za žutu i zelenu zastavu Brazila Ajrton je učinio sve, upoznao je Brazil sa svetom i svet sa njim. Upisao je svoje ime u istoriju dvadesetog veka kao veliki sportista i veliki patriota. U brišućem letu ukinuo je granice i podele onako kako to više niko nikada neće moći. Po mišljenju Brazilaca, koji inače nisu skloni bezrezervnom obožavanju idola, izuzev Pelea, voljeni Ajrton imao je samo dve mane: nedovoljno je jurio za suknjama i nije dočekivao zoru u kafani, ali su mu praštali te «nastranosti». U svemu ostalom ispoljavao je više nego dovoljno strasti. On je bio Brazilac do srži. Tako su ga zemljaci i sahranili.