Odabrani odlomci iz knjige o Ajrtonu Seni

Pet kilometara je bio dug red ljudi koji su u sredu popodne četvrtog maja 1994. godine čekali ispred Monumental Hola u Ibirapuera Parku da odaju počast. Kovčeg je bio od mahagonija, prekriven svilenom brazilskom zastavom. Na njemu je bila žuta kaciga. Porodica, prijatelji i predsednik Itamar Franko morali su da uđu na zadnja vrata. Šef MekLarena Ron Denis je četrdeset minuta stajao i ćuteći zurio u kovčeg. Bilo je strašno vruće. Čekalo se po sedam i više sati, malo je bilo vremena da se stigne do kovčega jer je sahrana bila zakazana već za sutra. Loša, baš loša sreća. Taman jedva nađeš nekog ni suviše bogatog ni suviše sirotog, nekog ko nije, ne znam, matematičar ili astronom pa ne razumeš i baš te briga ko su Nobelovci i Oskarovci, nego znaš i voliš i poštuješ nekog stvarno tvog, iz komšiluka, on se oznojio da sam sebi napravi to što jedino na svetu želi i još mu se za to tamo negde klanjaju kraljevi i princeze, vrište lepojke, sve hoće da se udaju za momka iz mog kraja, milioni dolara padaju kao kiša a on maše mojom zastavom, svojim očima sam video kako ljubi zemlju kojom i on i ja hodamo. Nema ga više. Došao sam da ga ožalim kao najrođenijeg. Tu su mi negde i otac i sestra sa drugaricama. Eno je mame kod kuće, kaže ostala je sa komšinicama da se isplaču na miru, teško im je da putuju. Napravile su nam ove parole što ih nosimo, vidite, lepo piše Obrigado, znate, Tenkju, Danke. Molim? Ne, nisam iz Sao Paola, ja sam iz Belo Orizontea, došao sam sa nekim ljudima, vidite onu trojicu što isto nose ove parole? Tu je i onaj četvrti naš drug, mi nismo hteli ali on je otišao sa nekom kantom farbe, hoće na onoj kući tamo isto da napiše Obrigado. Znate da vam kažem, nisam vam danas baš za priču, jesam muško ali mi se plače. E, to sam samo zaboravio, ovde ima i dosta vaših, Jugoslovena, oni mi kažu da kod vas Obrigado znači Hvala.

Ajrton je stigao kući tačno u osamnaest sati i dvanaest minuta kada je avion «Variga», brazilske avio-kompanije, let RG723, stigao je iz Pariza u pratnji vojnih aviona-lovaca i sleteo na aerodrom Gvaruljos kod Sao Paola. Vojnici su kovčeg postavili na lafet, okružila su ga sedamnaestorica policajaca na motorima i povorka za kojom je išlo ko zna koliko privatnih automobila i peške krenula je ka trideset kilometara udaljenom gradu. Porodica je dva dana ranije jedva pristala na autopsiju. Ubedio ih je tek Džulijan Džekobi, Ajrtonov menadžer, objasnivši im da se to radi samo da bi se dokazalo da u organizmu nema alkohola i droge. Porodica je na ovo pristala, ali je istrajala u zahtevu da se telo ni u kom slučaju ne transportuje u odeljku za prtljag. Vojska Republike Italije obezbedila je, uz sve počasti, putovanje od Bolonje do Pariza. «Varigov» komercijalni avion bio je preuređen posle dugih pregovora koje je na sebe preuzeo Galvao Bueno, novinar TV Globo i bliski prijatelj. Iz dela biznis-klase uklonjena su sedišta i tu je postavljen kovčeg. Oni koji su pratili telo smestili su na preostala sedišta. Kao što su Milton i Neide želeli, nije bio sam kad je poslednji put išao kući.

U četvrtak, petog maja, u deset ujutru počela je sahrana. Po svom značaju zasenila je čak i sahranu Tankreda Neveza, čoveka koji je 1985. godine zemlju oslobodio od vojne diktature i umro dan pre svoje inauguracije za predsednika Brazila. Prethodnog dana je za članove najuže porodice održana dvadesetominutna verska ceremonija. Dvesta pedeset hiljada ljudi bilo je prisutno kada je u deset sati ispaljen dvadeset jedan plotun, uz prelet sedam aviona vazdušnih snaga. Ka groblju Morumbi krenuli su helikopteri i limuzine. Teška diplomatija bila je nužna da se organizuje ovaj događaj, toliko teška da je mnogi porede se sa zahtevima organizacije sahrane američkog predsednika Džona Kenedija deset godina ranije. Strasti i kontroverze koje su pratile Ajrtonov život nisu umrle sa njim.

Bilo je već dovoljno komplikovano odrediti ko će sa kim da sedi u kolima na putu ka groblju, a ni ostalo nije bilo manje stresno. Betis Asumpsao, Ajrtonova dugogodišnja asistentkinja bila je zadužena da odredi ko će nositi kovčeg. Najpre je trebalo da prva dvojica budu Alan Prost i Džeki Stjuart, po redu u svetskom šampionatu, ali je Betis zaključila da je bolje da to budu ljudi viši rastom pa su ta mesta zauzeli Gerhard Berger i Emerson Fitipaldi. Prisutni na sahrani morali su da budu bukvalno akreditovani da bi se sprečio opšti haos. Sreda je pogotovo bila teška. Adrijana Galisto, Ajrtonova poslednja devojka, stigla je u Monumental Hol u isto vreme kad i Alan Prost i Gerhard Berger, obojica su je zagrlili u znak saučešća ali ju je porodica ignorisala. Sutradan je na sahrani uz porodicu bila prethodna Ajrtonova devojka, Šuša Menegel, koju je porodica volela i prihvatila. Ser Frenk Vilijams je prema rečima prisutnih bio pepeljasto siv u licu kada je došao i ubrzo potom otišao. Šef MekLarena Ron Denis je četrdeset minuta stajao i ćuteći zurio u kovčeg, dok je Ajrtonov mlađi brat Leonardo odveo novinare u drugi deo zdanja i tamo dao gnevnu izjavu za štampu kako je Formula 1 zajedno sa svim njenim funkcionerima kriva za smrt njegovog brata i kako to da se trka nije zaustavila posle smrti. Gnev Leonarda sutradan ujutru stigao je i Bernija Eklestona. Ajrton bi Leonardu sigurno pokušao da objasni ono što su Ekleston i on znali, da trka mora da se nastavi, ali to nije moguće objasniti nekome ko gleda kako mu umire brat a onda se neki besmisleni cirkus za koga je taj brat dao život posle pola sata nastavlja kao da ništa nije bilo.

Izmučeni organizatori su sačuvali dostojanstvo sahrane. Neka odsustva su bila bolno primetna: Nelson Pike, Maks Mozli, Ekleston, Mihael Šumaher. Ali tu su bili Ken Tajrel, ispred svog tima, Kolin Čepmen iz Lotusa, Ron Denis, Vilijams. I vozači: Berger, Prost, Džeki Stjuart, Dejmon Hil, Emerson, Vilson i Kristijan Fitipaldi, Rubens Barikelo, Derek Vorvik, Džoni Herbert…

Ceremonija je bila jednostavna, nije trajala ni pola sata. Upravo je Ajrtonova sestra Vivijana držala oproštajni govor kada su dva aviona vazdušnih snaga Brazila mlaznicama nacrtala po nebu srce i u njemu ogromno slovo S. Vivijana je podigla pogled i viknula «Vale, Sena!» Svi prisutni su prihvatili uzvik: «Vale!» Zbogom.

Posle sahrane stigli su oni najgori minuti, sati, dani i godine, dok se bol gubitka postojano urezuje u srce a ništa ne može u tome da ga spreči. To ste opet vi? Da znate da mi je danas gore nego juče, nekako sam suv kao da su me pravili od peska. Ali, kad nešto pomislim, zavidim Ajrtonu. Njemu je sad lako. Prosto ga vidim kako je odjurio, znate, mnogo brzo je odjurio i sada je tamo negde gde neko računa ljubav u milionima, ej, u milionima, i svaki dan je velika nagrada, hteo sam da kažem neka velika trka za Veliku Nagradu. Da vam nešto kažem a nemojte da mi se smejete, od jutros čujem anđele, skandiraju sa svojih tribina «Ole-oleleo-la! Se-na! Se-na!»

Pogledajte gore, vidite kako se ono srce i ono slovo S šire preko neba? Vidi on to sada odozgo,  ja znam da vidi i da vidi i mene i vas i dobro čuje kako mu moje srce govori Obrigado i Vale. Molim? I vaše? Obrigado. Vale.