Reli istorija: grupa B

Možda i najbolji uvod za ovaj tekst je izjava neustrašivog vozača fabričkog Lancia reli tima, Henri Toivonena: “Mogao sam da pobedim”, izjavio je u jednom razgovoru, “ali nisam znao kako da ga (Lancia Deltu S4) vozim. Taj automobil radi ono što on hoće.”

Današnji reli sport je veoma tehnološki napredna disciplina. Moderni vozači imaju posebne, skoro nadljudske, programe za pripremu, psihološke i fizičke pripreme. Fabrički timovi ulažu fantastične sume novca u razvoj, broj relija u FIA WRC tokom jedne sezone je čak 16, a posećenost i TV gledanost su sve veći. I pored svega toga, današnji reli sport je obavijen “plastičnim” omotačem sterilnosti koju donosi FIA, veliki broj sponzora i moderni reli sport polako počinje da gubi na zanimljivosti uvođenjem zakulisnih (a lá F1) igara, sponzorskih i drugih protekcija gde se sve manje i manje omogućava ulazak u vrhunski nivo takmičenja mladim i perspektivnim vozačima iz kojih ne stoje bogati roditelji i/ili sponzori.

Nekada, na žalost svih onih koji nisu imali tu sreću da budu dovoljno stari (ili rođeni), reli je bio potpuno drugačija disciplina. Reliji su ranije imali daleko duže etape i relije, noćne etape kao i specifičnu mogućnost (1960-tih i 1970-tih) da pobedu na nekom od velikih relija osvoje privatni vozači u veoma blago modifikovanim putničkim automobilima. To je bilo viteško vreme iz kojeg se samo još u reli sportu i danas prenosi tradicija vozačko-suvozačke solidarnosti prema drugim posadama bez obzira na tim, pomaganja takmičarima na putu kao i velikog fer pleja. 

Period pre pojavljivanja grupe B

Reli automobili, koji su se vozili pre grupe B su mahom bili sa pogonom na zadnjoj osovini i motorima snage od oko 250KS. Snaga motora je bila ograničena mogućnostima zadnje osovine da prenese tu snagu na podlogu pa je svaki višak snage dovodio do nepotrebnog proklizavnja.

U to doba postojale su klase 1, 2, 3 i 4. Automobili koji su mogli da se takmiče u grupi 4 su zahtevali serijski model sa minimum 400 serijski automobila kako bi zadovoljili uslove za homologaciju. Neki od veoma bitnih reli automobila tog vremena su bili: Lancia Stratos, Fiat 131 Abarth, Renault Alpine, Porche Carrera, Mini Morris.

Uvođenje pogona na četiri točka

1979. godine FISA (Fédération Internationale du Sport Automobile), nadležno telo za reli sport, pravilnikom dozvoljava učestvovanje vozila sa pogonom na sva četiri točka. Fabrički timovi iz tog doba procenjuju da pogon na sva četiri točka zahteva veliko povećanje težine vozila i da je veoma kompleksno da bi bilo isplativo. Sve se to pokazalo kao potpuno pogrešnim kada je Audi predstavio svoj Quattro model 1980. godine. Audi je sezone 1980 i 1981 tretirao kao test i razvojne sezone. Prve naznake sjajnog potencijala tog automobila su po prvi put javnosti predstavljene kada je Audi fabrički vozač Hannu Mikkola vozio Audi Quattro kao “nulu” (vozilo koje prolazi etapu pre nego krenu sami takmičari) na jednom od relija te sezone. Da je isti vozač bio prijavljen kao učesnik pobedio bi sa devet minuta prednosti!

Kada se Audi Quattro po prvi put pojavio kao takmičarski automobil na, svom prvom, reliju – Janner reli u Austriji koji je vožen 1980. godine ne samo što je odneo pobedu već su i svi ostali fabrički timovi shvatili da je budućnost reli sporta u reli automobilima koji imaju pogon na svim točkovima. Audi je nastavio sa razvojem na Quattro modelu i tokom 1981. godine pobeđujući na nekoliko relija u Svetskom Reli Šampionatu uključujući i San Remo reli koji je značajan po tome što je prvi put na reliju takvog ranga pobedila žena vozač – Michele Mouton.

Uvođenje grupe B

1982. godine, koja se može označiti kao jednom od najbitnijih godina u reli istoriji, FISA menja prethodni pravilnik i umesto postojećih grupa uvodi grupe N, A i B. 

Grupa N, ista kao i danas, predstavlja standardna putnička vozila koja su napravljena u više od 5000 primeraka. To su, dakle, automobili koje možete videti i na ulici, a koji su minimalno modifikovani za učestvovanje na trkama i te modifikacije su svedene samo na uklanjanje nepotrebnih delova unutrašnjosti kao i ugradnja sigurnosne opreme.

Grupa A, dozvoljava nešto kompletniju pripremu automobila za reli takmičenje, ali su modifikacije dozvoljene samo ukoliko se ti isti materijali komponente nalaze u serijskom automobilu (npr. nije moguće dodavanje motora koji ne postoji u serijskim modelima). I za ovu klasu je bilo potrebno proizvesti više od 5000 serijskih automobila da bi homologacija bila odobrena. 

Grupa B je predstavljala pravu novost za proizvođače koji su sada zvanično dobili mogućnost da se takmiče koristeći reli prototipove. Da bi prototip dobio homologaciju (tj. tehničku dozvolu za učešće) fabrika je bila dućna da proizvede 200 komada takvog automobila namenjenog slobodnoj prodaji (automobili nisu morali biti prodani, ali su morali biti napravljeni). Grupa B je propisivala minimalnu težinu vozila, omogućavala korišćenje pogona na sva četiri točka, dozvoljeno je korišćenje modernih i veoma laganih materijala prilikom konstrukcije. Ta kategorija je bila “sklonište” za sva reli čudovišta koja su proizvođena od 1983. do 1987. godine.