Na test nam je došla još jedna ozbiljna mašina na dva točka, ovaj put iz pogona čuvene Honde koja bi trebala da ispuni velika očekivanja pre svega zahvaljujući odličnom V4 agregatu. Prvi utisci nisu očaravajući , ali mašina, s vremenom, sve više prirasta srcu.
Sa prvim lepim danima proleća Honda (Delta Automoto, prim. ured.) nam je na test ustupila Crossruner. Na prvi pogled mašina izaziva nedoumicu po pitanju kojoj vrsti mašine pripada. R nije sigurno, suviše je nizak za enduro, ima suviše oplate da bi bio naked a minijaturni vizir ne uliva nadu o turing mogućnostima!
Sama Hodna je mašinu, pomalo nesrećno stavila u Adventure program sa Transalp-om i Crossturer-om sa kojima ovaj model nikako ne deli tržišni segment. Zbog toga onome ko nije probao da vozi Crossruner, neće biti jasno šta je Honda želela da napravi.
Nakon jednog dana vožnje sam siguran da ova mašina nema nikakve turing aspiracije pre svega zbog skoro nepostojeće zaštite od vetra koji počinje biti pravi problem nakon 80 km/h. Međutim, mašini sam našao mnogo bolju primenu – kako na zavojitim putevima na obroncima Cera i Fruške Gore, a tako i, neočekivano, na gradskim ulicama! Nisko težište i spušteno sedište uz odličan agregat ovoj mašini omogućavaju zavidne sposobnosti manevrisanja u gradskim uslovima što sam isprobao tokom kolapsa izazvanog beogradskim maratonom dok sam tražio da pređem na novobeogradsku stranu Save. I ako nije bila lagana kao neki supermoto ili skuter, mašina je pokorno slušala sve komande upućene preko visoko postavljenog guvernala što je omogućilo da sa lakoćom prođem pored vozača zarobljenih u svojim automobilima.
Najsvetlija tačka ovog modela je agregat poznat od ranije iz vfr game. U odnosu na VFR-a, Crossruner ima osetno niže težište što omogućava brze promene pravca, dok brilijantni V4 motor uparen sa mekim menjačom omogućava laku kontrolu brzine. Revidirani V4 je u Crosssruner-u nešto slabiji (100 naspram 107 konja u VFR-u), ali je zato odziv na niskim i srednjim obrtajima poboljšan. Elektronika sigurno "pegla" sve neželjene vibracije ispod 3000 o/min, dok se blokada pali na 12000 o/min.
Sve ovo mi je omogućilo da mašinu u gradu vozim kao automatik prvom ili drugom brzinom, a da opet rizikujem da vrlo brzo prekoračim ograničenje brzine. Na zavojitom putu ova komabinacija uliva sigurnost i daje osećaj da se blagim uvrtanjem zgloba može izvući iz svih problema.
Naravno, na Crossruner-u nije sve bajno-sjajno. Na slikama u oči upada da se isti ne može baš podičiti lepotom dok u javi ima svojih lepih uglova. Prtljažni prostor je skoro nepostojeći jer ispod sedišta imate mesta samo za osnovna dokumenta i eventulani sigurnosni lanac i ništa više. Top case ili tank torba bi trebala biti deo obavezne opreme.
Instrument tabla je u potpunosti digtalna, neki bi rekli da izgledom više pripada skuteru, pa će tako tokom sunčanih dana biti skoro neupotrebljiva. Zaštita od vetra koju (ne)pruža minijaturni vizir iz dana u dan testa postajala sve veći problem pa su tako deonice koje je trebalo odraditi u pravoj liniji pre svega autoputom ili magistralom predstavljale problem.
Jedini lek za taj problem, osim 12 cm većeg za vizira koga Honda nudi na spisku dodatne opreme, je bilo zaleganje na rezervoar ali i to je imalo cenu u vidu bolnih ramena usled visokog guvernala jer su šake u tom "zaštitnom" položaju bile u visini glave. Fabrički odabir pneumatika ostavlja dosta za poželeti pošto Pirelli Scorpion pneumatici na suvom ne uspevaju da uliju poverenje naročito uz nešto mekšu zadnju oprugu što na lošijem asfaltu izaziva pomalo neprijatno šetanje zadnjeg kraja koje nagoveštava da bi se vozač uskoro mogao naći u nevolji.
Opširniji izveštaj očekujte u našem kompletnom testu