Moderno vreme je donelo brojne regulative o sigurnosti, koju pružaju nova vozila, a koje su bile nezamislive pre 20 godina u vrhunskom sportu, a kamoli u serijskim automobilima. Ovaj tekst će objasniti, pojednostavljeno, šta sve obuhvataju testovi sigurnosti.
Istorijat
70-tih godina proteklog veka brojne zemlje Zapadne Evrope su kroz EEVC (Evropski Komitet za Eksperimentalna Vozila) procenjivale razne aspekte sigurnosti vozila. Početkom 90-tih godina istraživanja su za rezultat imala razvitak jasne metodologije za sprovođenje "kreš testova", odnosno sagledavanja sigurnosti vozila nakon kontrolisanog sudara. Formirane su metode za testiranje sigurnosti odraslih putnika, dece putnika i pešaka.
1995. posle dosta protivljenja automobilske industrije, pravna regulativa EU je uvrstila EEVC test procedure što je omogućilo da se u prvoj NCAP laboratoriji sprovede prvi test. Odabrano je 7 subkompakt vozila nad kojima su izvršeni prvi testovi. Utvrđeno je da je potrebno jasnije definisanje test metodologije.
Nakon što je u novembru 1996. godine SNRA (Švedska Nacionalna Putna Administracija) pristupila programu testiranja, zvanično je formiran Euro NCAP.
Februara 1997. godine predstavljeni su prvi rezultati testova, koji su naišli na veliko odobravanje javnosti, ali i velike kritike automobilske industrije. Jedna od osnovnih žalbi automobilskih proizvođača je da su testovi previše rigorozni, s obzirom da u prvoj tranši testiranja ni jedan automobil nije uspeo da dobije četiri zvezdice. Prvi automobil, koji je dobio ocenu 4 zvezdice je bio Volvo S40, jula 1997. godine.
Značajan datum u istoriji automobilske industrije i Euro NCAP je jun 2001. godine, kada je Renault Laguna postao prvi automobil, koji je ocenjen sa pet zvezdica. Od tada, sve više proizvođača pravi vozila koja su ocenjena maksimalnom ocenom.
Od novembra 2003. godine uvedeno je i ocenjivanje sigurnosti dece putnika, zbog toga što su istraživanja pokazala da se preko 60% dečijih sedišta ne koristi na način na koji je predviđeno. Ocenjivanje je nagrađivalo jednostavne i efikasne sisteme za učvršćivanje dečijih sedišta.
Februara 2008. Euro NCAP počinje da testira pik-ap vozila. Iako su u pitanju komercijalna vozila, ona često imaju prostor za prevoz četiri i više putnika, a dosta njih je reklamirano kao porodično prevozno sredstvo. Rezultati testova su bili iznenađujući, iako su svi testirani modeli izgledali veoma robusno.
Krajem 2008. godine počeli su prvi testovi sigurnosti vozila prilikom udarca od pozadi, kako bi se pokazalo kako su projektovana sedišta i nasloni u 25 vozila, koja su prošla testove tokom tog perioda. U tom periodu, te ocene nisu zvanično ulazile u ocenu, ali je od 2009. ovo testiranje ušlo u set obaveznih testova, koje svako vozilo mora da prođe.
{youtube}2YOyU3KWbsY?qv=hd720|640|360{/youtube}
Novi način ocenjivanja sigurnosti za 2009. godinu
Novi način ocenjivanja je stupio na snagu od 2009. godine, a novost pored uvođenja dodatnih testova je bilo uvršćavanje rezultata testova sigurnosti pešaka i dece putnika u ukupnu ocenu automobila. Razlog za ovakvu odluku je što je čak 67% testiranih automobila u periodu 2007 – 2008. imalo samo dve zvezdice za sigurnost pešaka. Novi način ocenjivanja je trebalo da prisili proizvođače da ozbiljnije rade na sigurnosti pešaka i dece putnika, ukoliko žele da se reklamiraju kao sigurno vozilo. Testovi sigurnosti i danas, pored već tačno utvrđenih procedura umeju da neprijatno iznenade automobilske proizvođače.
Čemu služi NCAP i ko sve testira sigurnost?
U današnje vreme, mnogi kupci zahtevaju da automobil koji žele da kupe ima dovoljno dobru ocenu na testu sigurnosti. Za tržište Evrope i Rusije, te testove sprovodi EuroNCAP. Za tržište Severne Amerike taj posao je u nadležnosti IIHS (Insurance Institute for Highway Safety). Slične organizacije poseduju i druga velika tržišta – Kina (C-NCAP), Japan (J-NCAP) i drugi.
Detaljno ćemo objasniti proces testiranja Euro NCAP , koji nas najviše i zanima. Sve ostale organizacije imaju vrlo slične metodologije.
Euro NCAP testovi se sprovode u jednoj od šest evropskih laboratorija. Laboratorije se nalaze u Francuskoj (UTAC, grad Montlhery), Nemačkoj (ADAC, grad Munchen i BAS, grad Bergisch Gladbach), Holandiji (TNO, grad Helmond), Španiji (IDIADA, grad Tarragona) i u Velikoj Britaniji (TRL, Berkshire).
Test metodologija i procedure su razvijene od strane Evropskog Komiteta za Povećanu Bezbednost vozila (EEVC – European Enhanced Vehicle-safety Committee), sa tom razlikom što je brzina na testu frontalnog sudara povećana za 8kmč u odnosu na ono što EEVC propisuje (na 64kmč), kako bi se pokrio opseg brzina u okviru koga se događa najveći broj smrtonosnih i teških povreda. Bočni udar u stub je razvijen u saradnji sa američkim institutom IIHS.
{youtube}50zAs2EpWOE?qv=hd720|640|360{/youtube}
Kompletan video sa testiranja Subaru Impreza
Iako direktan udarac sa 64kmč na zvuči prebrzo, imajući u vidu dosta viša ograničenja, ispitivanja su pokazala da čak i kada su u pitanju putevim sa većim dozvoljenim brzinama, sudari se uglavnom u trenutku kontakta odigravaju na brzinama do 64kmč.
Treba naglasiti da proizvođači nemaju obavezu da proizvode automobile koji su sve bezbedniji. Sa druge strane, Euro NCAP je tu da potrošačima (kupcima) obezbedi objektivnu ocenu sigurnosti vozila prisutnih na tržištu. Fabrike samoinicijativno vrše sopstvene testove kako bi njihovi proizvodi bili na niovu onoga što pravna regulativa EU zahteva, ali i kako bi održali korak sa konkurencijom.
Reazultati, nakon testnog udesa, se prikupljaju iz brojnih senzora koji se nalaze u testnim lutkama, ali i unutar vozila. Pored toga, sam udes se snima pomoću kamera, koje snimaju daleko veći broj slika u sekundi nego obične kamere (25 slika/sekundi je standardna brzina snimanja filma).