Mikica Vesnić – intervju

 

NK: Između M3 i Klio kupova si vozio i Alfu ST u domaćem šampionatu?
Mikica: Da. Moja Alfa je bila nešto starija od Komnenovićeve. On je imao noviju evoluciju, ulagao je više novca u automobil u to vreme. Tada su ST automobili bili na vrhuncu snage, pa je svake godine izlazila novija evolucija. A trebalo je imati novca pratiti to. Treba uložiti po 100000 DM svake godine u održavanje tog automobila.

 

NK: Koja ti je motivacija za nastup u domaćim šampionatima? Kažeš da ćeš voziti ST klasu i naredne, 2009, sezone? Konkurencija je skoro pa nepostojeća, sudeći po rezultatima ove i prethodnih sezona?
Mikica: Biće lepo ako dođu svi iz Crne Gore i Bosne naredne sezone.

NK: Misliš da ima šanse za tako nešto?
Mikica: Mislim da ima. Realne su šanse za tako nešto. Struja u savezu je sada promenila pravac i baš smo skoro pričali o tome. Mislim da će oni to odobriti. Videćemo, ja o tome ne odlučujem, ali što se mene tiče, ja bih voleo svi da voze i stalno da vozimo.

NK: Sem kruga, planiraš reli ili brdo?
Mikica: O tome tek treba da pričamo preko zime (gleda u Miluna). Treba da se isplanira budžet pa ćemo videti šta može da se uradi.

 

 

 

NK: Kako stoje planovi što se tiče stranih relija ili uopšte drugih takmičenja? Možda nešto što se vozi u „komšiluku“?
Mikica: Šta god da odlučimo da se vozi, biće isključivo i samo šampionat Evrope. Ništa CEZ, ništa lokalno. Isto ako se odlučimo da vozimo brdo i to će biti isključivo Evropski Šampionat.

NK: Znači moraćemo da obezbedimo vize za sledeću sezonu, ako planiramo da te gledamo?
Mikica: (smeh) To je realno. Ovo što vozimo ovde, to je zato što sponzori tako hoće i traže.

NK: Kakva je situacija sa domaćim ST automobilima?
Mikica: Ovo što vozimo u domaćem šampionatu je zato što imam sponzorske obaveze. Što se automobila tiče, najstarije automobile (evolucije) vozimo Mika (Đelmaš) i ja. Konkurenti voze 99-to i 2000-to godište. To bi otprilike bilo to.

NK: Kako održavate automobile? Ti automobili su davno prestali da se proizvode, da li ima delova da se nađe?
Mikica: Sve može da se nađe. Samo treba na vreme reagovati. Ne možeš da čekaš da imaš jedan rezervni šraf ili maticu i da voziš trku. Moraš da imaš sve u rezervi da bi vozio trke, jer ovo je sve ručna izrada. Naravno, svake godine je sve skuplje za održavanje.

Maltene, kupiti ST automobil je najjeftinije. To je praktično džabe u odnostu na troškove održavanja. Ugrubo, koliko automobil košta u top stanju, treba još toliko novca za jednu kompletnu sezonu.

NK: Koliko ljudi radi u Vesnić trkačkom timu?
Mikica: Vidiš, koliko hoćeš (pokazujući na nekoliko mehaničara koji su radili oko Vectra ST)! Konstantno pet,šest ljudi. 

NK: Možemo li malo samo da se vratimo na finansije. Koliko aktuelni sponzori pokrivaju troškove takmičenja? Procentualno gledano.
Mikica: Ja sam već dugo vremena na trkama, pa je sada to do sada, da kažem, na najboljem nivou. Međutim, ja i dalje moram da uložim negde oko 30% novca ne računajući vreme, što znači ne radi radnja. Dakle 30% novca je naše, plus utrošeno vreme –  za koje ne radi naša radnja i to je odricanje sa naše strane, koje ne računamo. To kada bi računao, to bi bila katastrofa.

Milun: Ja procenjujem da je porodica uložila milon do sada.

Mikica: Do sada.

NK: Kakvi su planovi za ST klasu. Pre par godina si zamenio Vectru za BMW sa Timotićem, pa si sad opet u Vectri. Da li planirate opet neki nov automobil ili neku zamenu?
Milun: Voleli bi tu Vektru što je otišla.

Mikica: To je „99-to godište. Godinu dana razlike. Ova koju sad vozim je 98-o, a ta kod Timotića je 99-to. Taj automobil je za sekundu brži od ovog koji vozim. Ja sam isti, a kad sednem u taj auto vremena su za sekundu bolja. Nema mnogo tu razmišljanja. Znači, bolji je, razlika je samo u ležanju i kočnicama.

NK: Koja je tačno razlika između te dve Vectre. Zadnje kočnice su veće?
Mikica: Prednje kočnice, prednje su mnogo veće, ali nije to problem. Amortizeri i viljuške su mnogo bolje.

Milun: Širi je auto.

NK: Kada smo već kod podešavanja, kako vi podešavate svoje autombile?
Milun: On (Mikica) je telemetrija. Kad smo vozili u Nemačkoj, svi automobili su imali telemetriju, samo je moralo da se plati 7000 DM da bi se kupio kompjuter koji očitava podatke. Mi nismo imali pare za to, tako da smo podešavali auto po Mikicinom osećaju. I posle treninga, pošto je on bio mnogo brži od drugog vozača iz tima, oni bace telemetriju i uzmu podešavanja sa našeg automobila.

Mikica: Jako je bitno da prvo tražiš maksimum iz sebe. Svi kažu: „Aaa, odmah kola“. Ne, ne, ne, ne. Prvo ti da izvučeš maksimum iz sebe, pa tek onda setap. Svima je sve drugo krivo.

I da ti kažem, znaš koliko to znači. Nisu to abnormalne razlike, sekundu – maksimalno. To znači, svakako, ali kod nas u šampionatu je došlo do toga da je sekunda ništa. A sekunda je u automobilskom sportu ogromna. Kada sam vozio Clio kup, nas deset je bilo u dve desete.

NK:  Kad smo već kod tog Clio kupa, to ti je bila dobra škola?
Mikica: To je velika škola. Ogromna. Skupa i ogromna. Često možeš da čuješ pista je laka da se vozi. Naprotiv, na pisti bi mnogo veće razlike bile između istih vozača iz našeg šampionata nego što su sada. Pista vizuelno izgleda lakša, sve je isto, ali nije. Ona mnogo više pruža, ali mnogo više i traži. Recimo ako treba da napraviš jednu putanju u par metara – nema tu mnogo razlike. Međutim, kada tu istu putanju treba da napraviš, a imaš 30 ili 50m. Velika je to razlika. A i brzine su mnogo, mnogo veće.

 

 

 

NK: Koje su ti strane staze zanimljive? Od GP staza (voženih u evropskom Clio kupu) i od staza iz nemačkog Clio kupa….
Mikica: Nirburgring i Hokenhajm su mi najlepši. Spa je, takođe, jako lepa staza.

Milun: Na Salcburgringu si pobedio.

Mikica: Nju sam voleo zato što sam na njoj imao najviše kilometara, i na njoj sam pobedio. To je ekstremno brza staza. Ekstremno. I nije prava pista, tako da svaka greška mnogo košta. To je kod Salcburgringa interesantno.

NK: Jesi li vozio dugački Nirburgring?
Mikica: To sam prošao. Nisam ga vozio na trci. Rekli su mi nemci, ako to hoćeš da voziš, moraš da voziš tri , četiri godine, najmanje, i da testiraš non-stop da bi ga provalio  Znači bacaš lovu koju nemaš.

NK: Kako ti se čine GT šampionati, koji su sada veoma popularni?
Mikica: Po meni, GT je postao popularan zato što ga voze bogati. I nemaju neku težinu, tačnije to mnogo zavisi od zemlje u kojoj se šampionat vozi. Na primer, francuzi imaju jako dobar i kvalitetan GT šampionat. Ima jako dobrih vozača, sa kojima sam ja imao priliku da vozim. Polikand, Ruffier (u ovom trenutku nastupa u FIA GT3 šampionatu ), čak se i Prost pojavljivao.

NK: Koja su takmičenja, po tebi, značajna i, koja omogućavaju napredak?
Mikica: Sada je baš velika kriza u autosportu. Kriza je svuda, pa i u autosportu. U ono vreme, kad sam vozio u Nemačkoj, bilo je najjače. Bilo je jedanaest kupova, mnogo vozača, bilo je svega. DTC, V8, dva Clio kupa, tri formula takmičenja, Saxo, Puma… Imalo je dosta vozača koji su veoma kvalitetni, ali retko ko je mogao da stigne do Formule 1 ili recimo DTM.

Što se tiče Formule 1, nema tu mnogo izbora. Nemački ili britanski F3, sve ostalo – ništa. Samo te dve scene su pravi rasadnik i odatle stižu talenti u F1. Pa ne dolaze vozači iz Brazila bez razloga u Nemačku ili Englesku da voze. To su pravi rasadnici auto talenata.

I opet, bezbroj šampiona, a samo po neko stigne do Formule 1. Dakle, mora da imaš pored svega ostalog (para, talenta, rezultata) i mnogo, mnogo sreće.

NK: Da se vratimo malo na prizemnije stvari. Što se tiče stila vožnje, koliko je velika razlika u stilu kada voziš krug ili brdo? Koliko ti treba da se prilagodiš i da li ti uopšte treba prilagođavanje?
Mikica: Ima velike razlike. Velike, velike. Mislim, bitno je to samo u glavi preklopiš gde si. To su velike razlike. Ajde, brdo i krug su relativno slični, ali reli je totalno drugačiji.

NK: Ti si na Tari (brdska trka) postavio rekord?
Mikica: Jesam. Žao mi je što ove godine nije bila održana trka. Ja sam bio spreman da idem ispod 6 (minuta) bez problema. Za ovu godinu sam se spremio, poručio sam poseban set guma samo za tu trku. Ovo do sada što sam vozio brdo je bilo više rekreativno.

NK:  Kako stoje stvari sa gumama za brdo? Voziš klasične slikove sa kruga?
Mikica: Ja sam vozio gume baš za krug. I nezgodno je bilo, zato što sam vozio polovne gume. Vozio sam rekreativno, tu trku, pa nisam čak ni nove gume hteo da trošim. Ja sam to, onako, za svoju dušu rekao – ajd da se provozam.

NK: Znači sad bi ti trebalo da uzmeš nove slikove i to tvrđu komponentu?
Mikica: Ne, ne. Na mekšu. Za brdo treba da ide mekša guma, zato su one kraće nego kružne tako da sa mekom komponentom možeš da imaš još bolje ležanje autombila.

 

 

 

NK: Voliš brdske trke?
Mikica: Lepo je to. To je trka s vremenom. Igra živaca, nerava, naći sebe i odrediti tu granicu. Ali ja već, posle toliko godina, već otprilike osećam koliko ko može od konkurenata. To je sa vremenom i iskustvom došlo.

Žao mi je što nije vožena brdska trka na Tari, hteo sam da je odvozam u cugu na žiletu, da u svakoj krivini izvučem maksimum iz sebe i automobila. Bez kalkulisanja.

 

 

 

NK: Što se tiče brda na na na međunarodnom nivou, da li imaš neku konkretnu trku koju bi hteo da voziš?
Mikica: To će sve zavisiti od finansija, kalendara, kao i od želja sponzora. Ali da odgovorim na pitanje, nemam neku posebnu na spisku. Iskreno, čak i ne znam u ovom trenutku. Znam da se vozi u Španiji, Portugaliji, Italiji, Nemačkoj, Austriji i Češkoj. To je ono što znam, na osnovu onoga što sam do sada gledao.

Jedan od razloga što sam kupio automobil u N3 klasi je upravo taj. Na brdskim trkama u toj klasi ima naviše vozača. Mene ne zanima ko će šta da kaže što sam odabrao auto iz N3 klase. Takva konkurencija je odlična prilika da samog sebe proceniš, da se čekiraš. Da vidim koliko mogu, šta mogu.

NK: Nakon povratka iz Evrope, koji je bio najveći motiv da voziš opet u jugoslovenskom i, kasnije, srpskom šampionatu?
Mikica: Volim brzo da vozim i nisam imao mnogo izbora. Ili sam mogao da vozim bilo šta ili da ne vozim uopšte. Rekoh, idem da vozim bilo šta. Volim to da radim, ako me razumeš. Ako nemaš ljubavi prema ovo sportu, možeš sve da imaš – ćao. Nema rezultata.

Nema tog novca koji će da nadoknadi toliko odricanja, neprospavanih noći. I tako je u svakom sportu, u svakom. Bez toga nema šanse. Ja sam sve ostalo prodao, svoj privatni auto nisam imao, samo da bih imao dovoljno da mogu da vozim trke.

 

 

 

NK: Cena ST automobila, troškovi sezone?
Mikica: Sve zavisi da li želite da se ponašate profesionalno kao ja, i kao što vidim da se ponaša Andrej. Naši automobili su besprekorni. Mi sve radimo po kilometru, bez obzira na trenutno stanje automobila. Ako u trenutku vremena za servis sve funkcioniše besprekorno super, ali to ne menja ništa u programu održavanja.

Automobili su sami po sebi na ivici žileta i održavanje mnogo, mnogo košta, ali samo tako se možete osigurati da ćete završiti većinu trka. Nećete dobiti ništa na brzini po krugu, samo na pouzdanosti i zato je mnogo jeftinije kupiti ST automobil nego ga održavati u vrhunskom stanju u toku jedne sezone. Može sve to dosta jeftinije, ali biće crče ovo, crče ono, prema tome ja na održavanju ne štedim.

 

 

 

NK: Kakvo je bilo tvoje iskustvo sa BMW-om iz ST klase?
Mikica: BMW je bio jedna velika noćna mora. Jedva su me ubedili da ga prodam. Jako sam samokritičan i stalno sam tražio razlog u sebi i svojoj vožnji. I sada mislim da je to najbolji put, krenuti prvo od samoga sebe.

Uzeo sam taj automobil od Zokija (Zoran Timotić) i otišao da ga testiram u Banja Luku, gde sam odmah napravio vreme bože sačuvaj (veoma brzo, prim.aut.). Prvi put sam seo u taj automobil i postigao vreme kojem niko nije mogao ni blizu da priđe. Iako je staza bila prljava, a gume prilično stare siguran sam da bi bila pol pozicija, sem da nisam imao Vektru u tom trenutku. Vratio sam se kući zadovoljan i krenuo da sređujem automobil za sezonu.

Nazvao sam Italiju, pozvao kompaniju koja je trebala da nam isporuči delove za automobil. Do prve trke potrošeno je na automobil preko 40 hiljada evra. Sve sam mu izmenio, bukvalno svaki šraf. Nakon izmena automobil jednostavno nije mogao da startuje. Automobil koji je poznat po sjajnom startu nije mogao da krene. Katastrofa.

Zatim, odem u Banja Luku i sa novim gumama vozim sekund sporije nego prvi put. I na kraju nastane agonija kada mi inženjer iz italije saopšti da je pogrešio i da tek sada zna koji je moj automobil? Ne znam ni sam koliko sam samo vremena i novca potrošio na telefonske razgovore sa Italijom dok ga nisam ubedio i platio mu avionsku kartu i dnevnice da dođe u Srbiju. Čak mu je i žena rekla jesi li lud gde ćeš u Srbiju sada kada je rat na Kosovu.

 

 

 

NK: Kako izgleda nabavka automobila? Da li koristiš neke posebne kontakte, da li angažuješ samo tjunere za koje dobiješ preporuke?
Mikica: Dosta kontakata sam stekao dok sam vozio u inostranstvu. Hondu sam kupio u Danskoj, ali kupovina nije bila nimalo jednostavna. Upalio sam automobil i krenuo preko Mađarske, Austrije, Italije, Nemačke i Belgije gde sam usput gledao automobile. Hondi je bilo u rasponu od 18 do 70 hiljada. Honda koju sam kupio bila je najskuplja među polovnim. Cena je bila 32000, a prodavac nije hteo da čuje ni za 100 evra manje, jer je motor bio nov, a u svaki sklop je bilo uloženo mnogo vremena, truda i novca.

NK: Održavanje i pripremanje automobila? Sve radite sami?
Mikica: Sem ogibljenja i elektronike, koju isključivo održavaju ljudi iz Boscha, sve radimo sami. Pre otprilike dve godine želeo sam da uzmem novi kompjuter za automobil, koji je u Boschu koštao 17 hiljada evra i to prazan bez podataka, a da ne pričamo da je za isporuku trebalo sačekati nekoliko meseci,

Kada su u pitanju amortizeri, kompletan set za ST automobil ugrubo košta oko 16000€. Generalni servis vozila je na 1000 km, što je i kilometraža koju automobil pređe u toku jedne sezone, sa napomenom da u polusezoni često zna da se desi problem sa glavom motora.

Na kraju, tu su brojni troškovi koji uključuju čišćenje elektronike i promenu karbonskog kvačila, koje košta preko 5000 evra.

 

 

NK: Atmosfera u domaćem šampionatu iza kulisa?
Mikica: Auto sport u suštini nije timski sport u smislu da imaš nekoga sa kime možeš deliti pobede i odgovornost za poraze. Ovde si tokom trke prepušten sam sebi i to je kraj. S obzirom na količinu adrenalina tipičnu za ovaj sport, neophodno je razumeti tuđe greške. Desio se recimo taj incident posle koga se čovek i dalje trudi da funkcioniše normalno sa suparnikom.

 

 

NK: Odnos novinara i favorizovanje protivnika?
Jedino što mene interesuje jesu rezultati. Da li je nekom bila odvezana pertla ili je imao nekih drugih problema to je njegov problem. Recimo, prošle godine kada sam se prevrnuo pitali su kakav je bio problem sa automobilom, šta je puklo? Pukao sam ja glavom.

Sreća moja pa sam se prevrnuo odmah. Super, dobro sam prošao. Meko, zelena livada. Da mi se to desilo na Tari, ne bih tako dobro prošao. Jednostavno, imao sam pogrešan pristup, bilo je sve u poslednji tren i na mišiće, mnogo adrenalina i rezultat je poznat.

Bilo je tu i provokativnih kvalifikacija novinara, nažalost. Ti ljudi su dugo u ovom sportu i smatram da imam previše iskustva i kilometara iza sebe, da bi me neko okarakterisao kao napaljenog. Reli je ipak specifična disciplina i pored znanja zahteva i zaista mnogo sreće.

 

 

 

NK: Tvoj nastup u to vreme je bio dobro medijski propraćen?
Mikica: Jeste i žao mi je što nemamo mogućnost da dignemo naš nastup na viši nivo. Ove godine sam se namerno odlučio za Hondu da bih pokazao da nisam iskompleksiran i da mogu da budem brz i u ovom automobilu. Većina je bila isključiva u pogledu izbora automobila: najjača klasa ili nema nastupa.  

NK: Uslovi na proteklom Reli Srbija na Tari su bili kao i obično izuzetno promenljivi sa dosta kiše i magle. Reci nam nešto više o tvom povratku reliju nakon dugog perioda odsustvovanja od trinaest godina.
Mikica: Prvo što sam morao prelomiti u glavi bilo je ne voziti na limitu. Stalno sam sebi govorio tempo dole, tempo dole…iako me je uvek vuklo da vozim brže.  

NK: Nakon trinaest godina solo vožnje na krugu koliko je teško slušati i imati puno poverenje u suvozača?
Mikica: Jeste teško, ali recimo kao i kod vožnje prednje i zadnje vuče potrebno je preklopiti to u svojoj glavi. Recimo, jedno vreme sam vozio  Clio na reliju, a BMW-a na krugu i brdu. Moraš pobediti sopstveni refleks

NK: Tvoj odnos prema vožnji nekada i sad.
Mikica: Naravno da su se stvari promenile u odnosu na vreme kada sam imao 18 godina. Nekada je sve to išlo na mišiće, ali nije bilo dramatičnih događaja. Išlo se korak po korak, ali nisam vozio samo da bih trošio kilometre već sam učio sta je dobro, a šta loše. Za sve to  je ipak neophodan osećaj za brzinu, prostor i sam automobil, pošto na našim stazama nemaš puno repera. O reliju da ne pričam, gde je sve osećaj i vizuelna procena koliko možeš, gde, kad, šta i kako.

 

 

 

NK: Tvoji putnički automobili, šta si imao priliku da voziš i tvoji utisci?
Mikica: Volim generalno automobile, ali ništa me preterano ne oduševljava. Ja sam se našao u trkačkim automobilima i to je ono što mene oduševljava.

Kod serijskog automobila mi je važno da je nov, rentabilan  i da može da me preveze od tačke A do tačke B. Ne patim od kompleksa da moram imati automobil vredan 50, 60 ili 70 hiljada evra. Ne želim da sebi komplikujem život i brinem da li će ga neko sutra ogrebati na parkingu. Ono što me ispunjava su trkački automobili.

 

 

 

NK: I za kraj, možeš li u tom slučaju povući bilo kakvu paralelu između Vektre i serijskog automobila?
Mikica: Vektra koju vozim sa serijskim automobilom deli samo Opel znak. Apsolutno sve od lima do najsitnijeg šrafa je drugačije. ST automobil je izuzetno komplikovan i zahteva od vozača poznavanje mehanike i tehnike vožnje.

 

 

 

Dan nakono našeg intervju, Mikica Vesnić je pobedio na trci u ST klasi i osvojio osmu šampionsku titulu u klasi ST Plus za sezonu 2008.