Ako bi trebali da iznesemo jednu stvar koja obeležava Sandero – to je ogibljenje. Inženjeri Dačije vrlo dobro znaju šta znači loš put, s obzirom da ih u okolini Piteštija ima više nego dovoljno, pa je i Sandero podešen upravo za takav kvalitet asfalta, odnosno rupa i neravnina.
Da, automobil je trom na volanu, ne voli nagle promene pravca, motor ima jako malo snage – ali sve to pada u drugi plan nako što gume sa velikim profilom i ogibljenje (pseudo MakFerson napred i H programirana torzija pozadi) pokažu sa kakvom lakoćom upijaju sve vrste neravnina na koje možete naići vozeći se kako u gradu, a tako i van njega.
Dačija je uložila i izvesne napore da poboljša akustičnu izolaciju, ali im po ovom pitanju moramo verovati na reč, s obzirom da i novi Sandero nije posebno tih automobil. Moguće je da je u odnosu na prethodnu generaciju napravljen neki napredak, ali kako mi ne merimo apsolutne vrednosti buke u kabini ne možemo da kažemo da to nije tačno. Ono što možemo da kažemo je da je Sandero i dalje bučan, kao što su to i ostali „budžetski“ modeli drugih proizvođača.
Sandero je izuzetno pregledan automobil, tako da je gradska vožnja u tom pogledu vrlo laka – bez obzira da li ste u nepreglednoj raskrsnici ili pokušavate da se parkirate.
Motor je, kao što smo već i primetili na merenjima performansi, vrlo skromnog potencijala iako je Sandero relativno lagano vozilo – 1031kg za LPG varijantu, 941kg za klasični benzinac. Skromne performanse se mogu primetiti u gradskoj vožnji, dok na autoputu sve preko 100-110kmč predstavlja velik napor za pogon i pored toga što „u papirima“ piše da je maksimalna brzina 156kmč, odnosno 154kmč za LPG.
Idealni putevi za Sandero su magistralni pravci gde brzine 60-90 predstavljaju idealni tempo kako za motor, a tako i za ogibljenje koje uspešno „pegla“ sve neravnine. Naravno, potrošnja goriva (bilo kog) u tim uslovima je i najniža.