Dugogodišnja fiksacija „propnutim konjićem“ je tokom maja meseca kulminirala konačnim odlaskom u mesto gde „konjići“ i nastaju – Maranello. Skoro kompletna redakcija „Nacionalne Klase“ je otputovala u to magično mesto gde je najveća koncentracija Ferrarija po glavi stanovnika na svetu.
Na našem sajtu smo već pisali o osnivaču Ferrarija, Enzo Ferrariju – čoveku koji je živeo zbog trka. Ferrari je oduvek bio ekskluzivna marka i njihove auotmobile nije mogao svako da kupi što zbog njihove cene, što zbog činjenice da neke modele naprosto nije bilo moguće kupiti ukoliko u svom vlasništvu niste imali nekoliko Ferrarija. To je način da se marka učini ekskluzivnom, a kraj devesetih godina prošlog i početak ovog veka sa neverovatnim uspesima Ferrarija u Formula 1 takmičenju je od Ferrarija učinio nešto stvarno posebno i nedodirljivo.
Maranello je mali gradić u Emilio-Romana pokrajni na severu Italije, na samo 18km od grada Modene. Od Beograda je udaljen oko 1000km i uz liberalno shvatanje ograničenja brzine do Maranella stižete za 7-8 sati vožnje. Kada se kod Modene isključite sa autoputa, do Maranella imate oko 30-tak kilometara i tu deonicu ćete voziti po živopisnim krivudavim putićima ne baš sjajnog kvaliteta prošaranim malim kružnim tokovima. Italijanski vozači će se iz petnih žila truditi da opravdaju svoju reputaciju brzih vozača, koji su nas ekspeditivno ostavljali da poštujemo saobraćajne propise dok su sada oni bili ti koji su liberalno shvatali ograničenja brzine.
Da je Ferrari fabrika u blizini postaće veoma jasno čak i onima koji nisu obavešteni. Sve češći sportski modeli Alfa Romea, Maseratija i, konačno, Ferrarija daju do znanja da sa ovim malim mestom ipak nešto nije u redu. Finale je i brišući let Ferrarija F430 sa sve velikim brojevima na vratima, što je bilo siguran znak da smo na pravom putu.
U Maranelu ima nekoliko hotela, a mi smo odabrali Planet Hotel, čiji nas je menadžer (i, po svemu sudeći, vlasnik ili suvlasnik) „sinjore Frenji“ veoma gostoprimljivo dočekao. Hotel je strateški pozicioniran i gleda na obe ulazne kapije fabrike Ferrari.
Ferrari fabrika je veoma prostrana, tako da su se skoro svuda u krug oko našeg hotela nalazile zgrade iz Ferrarijevog proizvodnog kompleksa.
U sklopu samog hotela se nalazi i jedna od bolje opremljenih prodavnica suvenira. Trougao Planet Hotel, glavni Ferrari ulaz u fabriku kompletira restoran „Ristorante Cavallino“. Italijani, kao i italijani – oko podneva izlaze na podužu pauzu tako da se u ovom restoranu preko dana mogu videti brojni direktori, dok se radna snaga pozicionira po lokalnim kafeterijama i picerijama.
Tokom radnog dana videćete brojne zaposlene u Ferrariju, kako se šetaju oko fabrike obučeni u kombinezone nalik onima, koje nose mehaničari u Ferrari Formula 1 boksu. Prilično neobično videti takve radne kombinezone, sve vreme smo očekivali da naiđe bar neko u tipičnom plavom jednodelnom kombinezonu, međutim tako nešto nismo dočekali.
Naš odlazak u Maranelo i posetu Ferrariju ćemo okarakterisati kao nezvaničnu. Obilazak fabrike Ferrari i fabričke staze Fiorano je veoma ekskluzuivna privilegija na koju mogu da računaju isključivo vlasnici Ferrari automobila, kao i novinari koji imaju dobre odnose sa Ferrarijem. Poznavaoci domaćih prilika znaju da je srpski distributer italijanskih vozila, Delta Automoto pre nekog perioda u posetu Ferrariju vodio tadašnju redakciju časopisa „Top Speed“. Realno, pred ovom redakcijom je dugačak put do ovakvog tretmana, pa ćemo u nastavku teksta pisati o onome što svaki običan turista može videti u ovom mestu.
Ono što je zanimljivo je da tokom dana i noći kroz grad cirkuliše zaprepašćujuća količina Ferrari automobila. Većina tih automobila je vlasništvo ljudi koji su došli da obiđu Maranello pa je već posle nekoliko sati prolazak F430 modela prestao da nam bude toliko zanimljiv. Pored brojnih prodavnica suvenira, u Maranellu ima dosta detalja, koji ukazuju da je ovde Ferrarijeva fabrika.
Na našu sreću, tokom našeg kratkog boravka Maranellu, u posetu Ferrariju je došao i nemački klub vlasnik Ferrarija. Nemački vlasnici su svi do jednog vozili crvene automobile, uglavnom iz 80-tih godina. Čitav niz 208, 308, 328, 348 i 512 modela u raznim varijantama je tokom večeri bio nekoliko puta parkiran, preparkiran, turiran, odvožen i dovožen. Na našu veliku radost, naravno.
Narednog jutra situacija je bila još teža za nas, ljubitelje sportskih automobila. Pored navedenog udruženja Ferrarija, ispred našeg hotela se stvorilo još desetak Ferrarija nešto novijeg datuma – 355, 360, 599, a sve to su sa dosta nesrećnim izrazom lica pratili i brojni vlasnici Maseratija, kojima sigurno nije bilo drago što su u vozilima niže vrednosti, ako je tu uopšte ukusno reći za Maserati.