Svi smo se već odavno navikli na sve moguće „made in china“ proizvode, jer postoji jako malo stvari, bez obzira da li se radi o manje ili više čuvenom svetskom brand-u, koji nisu proizvedeni u „najmnogoljudnijoj“ zemlji na svetu. Kada su automobili u pitanju, stvar je tu ipak nešto drugačija.
Ovde se radi i o „made in china“ proizvodu, ali i brand-u koji je iz Kine. Trenutno glavni izvoznik kineskih auto dostignuća je kompanija Chery, koja je od prošle godine prisutna i na našem tržištu, a nakon posete salonu i preuzimanju Tengo test automobila, mogao sam da poverim šta ovaj kineski proizvođač može da ponudi u odnosu na već etablirane marke.
Već na parkingu, jasno se da se Tengo veoma lako kamuflira između ostalih standardnih automobila koje danas viđamo na ulicama. Prva asocijacija je koja pada na pamet je Focus, druga je Alfa. Tengo sa svojom prednjom siluetom najviše nekako podseća na Ford Focus, uz dodatak kvaki zadnjih vrata koje su u Alfa stilu. Iako je Tengo, bar zvanično, dizajnirao Pininfarina, više se čini da je plaćeno samo tek toliko da se lagano iskopira već postojeći dizajn i da se isti prilagodi za Chery upotrebu.
Nedostatak neke posebne dizajnerske note u ovom slučaju i nije neka mana, jer Tengo sasvim korektno izgleda, a i niko neće moći na prvi pogled da detektuje poreklo automobila koji vozite. No, ako se sa spoljne strane ne vidi poreklo, ono se definitivno naslućuje čim se sedne na vozačko mesto. Na kažem da se enterijer Tenga nešto previše razlikuje od direktnih konkurenata, ali mislim da su ipak mogli malo više da se potrude oko par detalja, koji bi primetno promenili utisak o enterijeru. Ovde prvenstveno mislim na centralnu konzolu koje definitivno deluje zastarelo.
Ipak, karta na koju se očigledno igra je dosta bogat spisak dodatne opreme, koja je deo standard paketa. Tako standardni Tengo ima i električne podizače na svim prozorima, parking senzore, mp3 cd player sa USB konekcijom, pa čak i grejače prednjih sedišta. Na udobnost će najviše primedbi imati oni koji se voze na zadnjoj klupi, ne toliko zbog prostora, već zbog same tvrdoće sedišta. Tengo poseduje dosta mekano podešeno vešanje, pa naše čuvene „Camel Trophy“ puteve upija dobro, čime u pristojnoj meri uspeva da prikrije ne baš previše udobna sedišta.
Sam 1.6 motor, iako deklarisan na čitavih 120ks, u praksi ne demonstrira ni blizu toliko snagu. Po ličnoj proceni na raspolaganju oko realnih 100ks, ali zato proždire gorivo kao da ima više od deklarisanih 120ks (grad oko 10 l, magistrala oko 7 ). Ipak, najveća zamerka se odnosi na kontrole. Kroz volan dopire veoma malo informacija sa točkova, a i servo, koji stalno zavija, je premekan (prim. ured. – servo je zaista ispuštao zavijajuće zvuke, ali ne možemo da kažemo da li je tako na svim modelima).
U redu, za vožnju ne, ali za kupovinu definitivno treba hrabrosti. Nije da imam previše predrasuda, naprotiv, Tengo generalno nije loš automobil, ali danas i nema više loših automobila. Imamo samo pitanje cene, odnosno šta je prihvatljivo za određene pare. Ovde Tengo ima najveći problem, jer sa osnovom cenom od 10500 evra se nalazi u ringu sa ostalim, mnogo jačim i poznatijim proizvođačima. U cenovnom okviru od oko 10 000 evra, na raspolaganju stoji baš dosta toga: Hyndai i30, KIA Ceed, Ford Focus Classic, Suzuki SX4, Opel Astra Classi i još dosta toga, pa je teško napraviti realnu kalkulaciju u kojoj bi Tengo imao prednost. Nešto veći spisak dodatne opreme jednostavno nije dovoljan.