Jim Clark – sećanje na velikana F1

0
7544

Na današnji dan pre 40 godina, 7-og aprila 1968, poginuo je jedan od najvećih vozača Formule 1, Jim Clark.

Bilo je to jedno sasvim drugačije doba, doba slave i doba strave, kada je Formula 1 bila izuzetno opasna, doba u kome je smrt bila sastavni deo ovog sporta. Vozači Formule 1 bili su ljudi posebnog kova, prvi gladijatori koji su se borili ne samo da pobede nego i da prežive. Neki su imali sreću da dožive kraj svojih karijera, mnogi, možda oni najbolji, nažalost nisu.

Image

Iako su razna rangiranja vozača uglavnom vrlo subjektivna i kontraverzna, mnogi se slažu da je Jim Clark bio barem jedan od 5 najvećih vozača svih vremena.

Image

Image

Image

Rodjen je 1936, počeo voziti 1956, a pravu vozačku karijeru započeo već 1958, kada je na Brands Hatch-u vozio jedna mali Lotus Elite. Tom je prilikom izuzetno impresionirao pobednika te trke – osnivača Lotus-a Colin Chapman-a. Chapman ga angazuje za Lotus Junior tim, gde je zablistao, i već dve godine kasnije dobio priliku da vozi kraj sezone 1960 za zvanični Lotus Formula 1 tim.

Izazovi i surova realnost Formule 1 tog doba odmah su ga teško pogodili. Bio je učesnik jedne od najgorih trka Formule 1, trke na stazi Spa 1960. Kada je Vozač Cooper-a Chris Bristow poginuo početkom trke, Clark je prilikom tog fatalnog incidenta jedva izbegao stravično smrskano beživotno telo Bristow-a koje je ležalo na stazi, ali su njegov bolid i on sam nastavili trku uprskani krvlju svog kolege. Nešto kasnije u toku iste trke, drugi vozač Lotus-a Alan Stacey gubi kontrolu nad svojim automobilom nakon što ga je ptica udarila u lice u punoj brzini i takodje gine. Izuzetno potreseni Clark već tada počinje da razmiščlja o povlačenju. O negovom karakteru i volji govor činjenica da ipak nastavlja da vozi, priznaje da mrzi stazu Spa iz dna duše, ali ipak u toku dalje karijere 4 puta pobedjuje na toj stazi.

Već iduće godine, 1961, ponovo je učesnik kobnog sudara sa Ferrari-em kojeg vozi Wolfgang von Trips, na stazi Monza. Iako Clark nije bio kriv za incident i prolazi nepovredjen, smrt Trips-a i jos 14 gledalaca pored staze mu potpuno ruše moral i ponovo teraju da ozbiljno razmišlja o povlačenju. Na ubedjivanje Colin Chapman-a ipak nastavlja.

Image

Image

Image

Sledeće 4 godine, Clark-a je praktično bilo moguće pobediti samo kada je imao tehničkih odnosno mehaničkih problema sa svojim bolidom. 1962 gubi šampionsku titulu u poslednjoj trci, zbog curenja ulja. 1963 sve se napokon poklopilo, Clark pobedjuje na 7 od 10 trka i osvaja prvu šampionsku titulu. 1964 – potpuno isti scenario kao i dve godine ranije – ponovo nesretno gubi titulu u poslednjoj trci, nakon odustajanja ponovo zbog curenja ulja. 1965, osvaja 6 od 10 trka i svoju drugu i nažalost poslednju šampionsku titulu.

1966 je bila loša godina za Lotus i Clark je bio u iskušenju da promeni tim. 1967 godine opet nije bio posebno uspešan u celini, ali će ta sezona biti zapamćena po jednoj od njegovih najboljih trka. Na velikoj Nagradi Italije kreče sa pole pozicije i vodi trku kada ga je zadesilo bušenje gume. U boksu gubi ceo jedan krug dok mehaničari zamenjuju točak, i ponovo kreče kao poslednji. Tokom te trke pokazuje sav svoj genijalni talenat dok se probija kroz saobraćaj, obilazeći jednog po jednog takmičara i postižući iz kruga u krug iznova sve bolja i bolja vremena. Na kraju se vraća na vodeću poziciju krug pre kraja trke ! Ipak, njegov Lotus nije bio napunjen sa dovoljno goriva i Clark se sa poslednjim kapima benzina dovlači do cilja kao treći, pošto ga zbog sporije vožnje u poslednjim metrima prelaze Brabham i Surtess. Ta trka se smatra jednom od najboljih trka u dugoj istoriji Formule 1.

Stpljenje sa Lotus-om i kada nije išlo dobro ipak se isplatilo, pošto je pobedom u prvoj trci sezone 1968 dostigao 25 pobeda i tako oborio dotadašnji rekord legendarnog Huan Manuel Fangio-a.

Clark nije posebno razmišljao na tehnički način i u potpunosti se oslanjao na Colin Chapman-a da prevodi njegove komentare i zapažanja o ponašanju automobila u inženjerska rešenja. Ova simbioza davala je uglavnom izvanredne rezultate, a i kad nije, Clark-ov prirodni talenat za vožnju omogućavao mu je da i iz problematičnih automobila izvuče čudesne rezultate. Ćesto je imao običaj da govori da nema pojma odakle dolazi njegova brzina. Jednostavno je bio brz – a nije ni znao zašto ! Bio je poznat i po tome da nikada nije tražio setup, to jest neko posebno podešavanje automobila. Dok su se ostali vozači mučili da pronadju idealno podešavanje automobila, Clark bi jednostavno seo u auto i postizao najbolje rezultate sa bilo kakvim podešavanjem, gotovo nikada ne zahtevajući da se nešto menja.

Image

Image

Image

7. aprila 1968. Clark je trebao da bude na sasvim drugom mestu i da vozi sasvim drugi trku na Brands Hatch-u. Medjutim, samo zbog nekih ugovornih obaveza za proizvodjaca guma Firestone, odlučuje da vozi nevažnu trku Formula 2 na stazi Hockenheim. U petom krugu udara u drvo. Sa slomljenim vratom i frakturom lobanje, umire pre nego sto stiže u bolnicu. Uzrok nesreće nikada nije potpuno rasvetljen, ali je najverovatnije bila posledica naglog gubitka pritiska u jednoj od zadnjih guma.

Bio je izuzetno povučen, nije se snalazio tokom javnih pojavljivanja, mrzeo je i izbegavao konferencije za štampu. Iako je bio omiljen medju kolegama, koji su mu se bez rezerve divili, niko se nije ni zavaravao da ga zaista u potpunosti poznaje. Ćim bi seo za volan bio je otelotvorenje mira i kontrolisane agresivnosti. Van automobila, bio je neodlučan i stidljiv. Nikada se nije ženio, iako je na trke gotovo uvek dolazio u ženskom društvu, vozeći svoj privatni Lotus Elan.

Bilans njegove karijere u Formuli 1 je 2 šampionske titule, 25 pobeda i 33 pole pozicije u ukupno 72 Velike Nagrade. Pobedjivao je medjutim i u skoro svim drugim trkačkim serijama. 1964 pobedio je u BTCC šampionatu u Lotus Cortini. 1965 pobedio je u IndyCar seriji u čuvenoj trci Indianapolis 500. Skoro je pobedio i u NASCAR-u vozeći jedan Ford Galaxy za Holman Moody tim, i u rally-u, vozeći ponovo Lotus Cortinu u RAC Rally 1966. Tri puta je učestvovao u trci 24H Lemans-a, od “59 do “61. 1959 je završio drugi u klasi u Lotus Elite, a 1961 treći u ukupnom poretku u Aston Martin-u DBR1.

Nakon njegove smrti, svet automoliskih trka bio je u šoku, i mnogi si smatrali da je otišlo samo srce auto sporta. Chris Amon izjavio je u neverici: "Ako se ovo desilo njemu, kakvu šansu mi ostali imamo? Osećam da smo izgubili našeg vodju." Graham Hill rekao je da će mu najviše nedostajati Jim Clark-ov osmeh.

Image

Image

1 COMMENT

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here