Odabrani odlomci iz knjige o Ajrtonu Seni

Olivera Broćić, autor knjige o Ajrtonu Seni, koja uskoro treba da se pojavi u domaćim knjižarama, nam je velikodušno ustupila nekoliko poglavlja, koja su pred vama. Molimo vas da vaša zapažanja o objavljenom materijalu napišete u komentarima teksta.

Uvod

Službenici ambasade Brazila u Beogradu već deset godina svakog prvog maja zatiču bukete cveća na pragu. Ostavljaju ih ljudi koji tiho i verno čuvaju sećanje na jednog čoveka sa druge strane globusa, koga nikada nisu uživo videli, nisu sa njim razgovarali ni delili parče hleba, ali koji je na njihovim životima ostavio duboki trag.

Pre mnogo godina, prvog maja, na trci Formule 1 na Imoli u San Marinu poginuo je Ajrton Sena da Silva. Po dugoj tradiciji ovdašnje naklonosti prema brazilskom sportu i sportistima svi su se u njega zaljubili i, uz tv-prenose i časopise, pratili njegove doživljaje na brzoj, brzoj stazi sve do kraja.

Godina 1994. za mnoge ljubitelje Formule 1 označila je kraj ili dugu pauzu u praćenju ovog sporta koji je do tada odneo mnoge živote i mnoge učesnike trajno unesrećio. Strašne su bile te stvari i teško su se preživljavale, ali se preko njih prelazilo jer trista na sat je trista na sat, kome se ne sviđa ne mora ni da vozi ni da gleda. Međutim, za rukovodstvo i ljudstvo Formule 1 »crni vikend« u Imoli, kada je u subotu na treningu poginuo Roland Racenberger, Rubens Barikelo završio u bolnici a u nedelju poginuo i veliki šampion, označio je prekretnicu.

Uvedena su stroga pravila sigurnosti. Dižu se glasovi da je Formula 1 postala dosadna i za to se okrivljuju dominacija »Ferarija«, recesija, takvo doba, veliki i mali šefovi, žene, ozonska rupa, mediji, cigarete, elektronika, sve samo ne duboko potisnuta žeđ publike za krvlju nekog drugog koju je još samo auto-moto sport, osim ratova, koliko-toliko zadovoljavao, a simbioza između čoveka i mašine postala svakodnevna jadikovka namesto strasti suočavanja sa nepoznatim.

Da je živ, Sena bi danas možda bio šef Formule 1, pomoćni mehaničar ili srećni poljoprivrednik sa osamnaestoro dece. Ko zna. Sigurno je samo da bi bio najbolji.

Nema upravljača mašinom ni vozača prevoznog sredstva koji nije poželeo da upravlja bolje i ide brže. Da upozna delo svojih ruku i oseti sreću dostignuća. Drevni nagon čovečanstva, skoncentrisan u jednu tačku, prvog maja 1994. godine udario je u betonski zid. Ovo je priča o čoveku za volanom.