Gabor Sagmajster već tri godine slavi Novu Godinu u Južnoj Americi. I ove godine, doček 2012. godine se planira na istoj lokaciji za višečlani tim koji prati Sagmajstera na poslednjoj pravoj avanturi koja se u moderno doba može voziti – Dakaru.
Na samo mesec dana od početka novog Dakara, Gabor Sagmajster je u velikoj gužvi. Pokušava da izađe u susret medijima, da obezbedi rad njegove firme za prodaju moto delova, da trenira za predstojeću trku, da ispuni obaveze prema sponzorima, da bude aktivan u sklopu Moto Saveza Srbije i da pokuša da animira još nekog novog sponzora.
Posle nekoliko neuspelih pokušaja da se nađemo sa Gaborom pre nego otputuje na još jedan, četvrti po redu, Dakar u našem i njegovom kalendaru obaveza uspeli smo da nađemo zajednički slobodan termin.
Farovi Volkswagen Amaroka, koji se upravo isključio sa autoputa, su bili znak da je 40-godišnji subotičanin stigao u dogovoreno vreme. Terenski pikap je prevozio još jednog putnika, važnog člana tima – Marka Kopunovića (njegove su i fotografije u tekstu, na kojima mu se zahvaljujemo).
Gabor Sagmajster, rođen 1971. godine u Subotici, je višestruki šampion Srbije (Jugoslavije, SCG) u motokros disciplinama. Ukupno devet šampionskih titula u raznim klasama. U žižu šire javnosti dospeo je 2008. godine, kada je prvi put krenuo na Dakar koji je te godine bio otkazan zbog sigurnosnih problema. Od te godine, kao što dobro znate, ovo takmičenje se održava u Južnoj Americi, a upravo na tim terenima tokom protekle tri godine Gabor "kuje" zanat vrhunskog endurans reli vozača.
NK: Da krenemo od početka. Reci nam nešto o svojoj karijeri, ukratko. Zapravo, hajde objasni zašto motokros? Većina motociklista, kada se pomene takmičenje, prvo pomisli na kružne trke i daleko popularnija imena vozača iz MotoGP ili nekog SBK takmičenja?
GS: Da, i ja sam prvo vozio "R".
NK: Jel? Malo si gabaritan za R, zar ne? Imaš skoro 2m visine, pa je neki konsenzus da visoki vozači nisu pogodni za R mašine, već se njima "poturaju" endurans mašine.
GS: Mali mi je R? Ne znam da li mi je mali. Ja uvek kažem – "možemo da se probamo". Meni svi kažu – "ličiš na kamiondžiju". Ja odmah ponudim da se "probamo", nema problema.
NK: Dakle, gabariti nisu ometajući faktor?
GS: Ne. Mislim da bih i na R bio u vrhu.
NK: Zaista, otkud motokros?
GS: Sasvim slučajno. Sa 23 godine sam u nekoj menjaži dobio Suzuki RM125, koji je bio u veoma lošem stanju. Mi smo ga popravili, pa sam ja na njemu učestvovao na prvoj motokros trci organizovanoj u Subotici 1993. godine.
Odmah na prvoj trci, bez treninga, pobedio sam tadašnjeg šampiona Srbije u motokrosu Miroslava Štulića. Nastavio sam da vozim u klasi 125 u naredne dve sezone, a zatim sam prešao u 250 (najjača klasa) u kojoj sam osvojio četiri šampionske titule, osvojio sam i treće mesto na Šampionatu Balkana.
NK: I kako je motokros prerastao u Dakar?
GS: Salej Balaš (Szalay Balázs), kao Direktor Istočno Evropskog ASO, je dobio zadatak da nađe vozača sa Balkana, koji bi mogao da učestvuje na Dakaru. Sasvim slučajno, došao je u Bačku Topolu gde se raspitivao da li ima nekog vozača automobila koji bi možda mogao da nastupa na Dakaru. NJegovi sagovornici su rekli da ne znaju nikoga ko bi vozio ternsko vozilo, ali da znaju jednog motociklistu koji bi sigurno vozio na Dakaru.
Ljudi iz Salej Dakar tima su me već narednog dana kontaktirali, platili kotizaciju, našli su mi generalnog sponzora (Mol). Eto, tako sam ja došao o priliku da odem na Dakar. Te godine, 2008, sam ja već stigao u Lisabon, kada je Dakar otkazan. I naredne godine sam vozio za Salaj Dakar tim, a naredne dve godine vozim samostalno na toj trci.
NK: Znamo da si pre polaska na prvi Dakar, kada si dao intervju za B92, imao dosta nepoznanica o praktičnom delu relija, o kome se malo zna, ukoliko nisi već bio učesnik. Sada, nakon tri uspešna nastupa na Dakaru, kako posmatraš položaj vozača motocikla u odnosu na automobilske i kamionske posade, kako radi "Sentinel" sistem?
GS: Ništa to nije strašno. Treba da znaš da na Dakaru ne učestvuju obični ljudi. Svako od učesnika je, da tako kažem, "specijalac". Treba navići da ideš 150kmč i da ti se uključi Sentinel, tj. da ima i bržih od tebe. To sada više nije nepoznanica i sada sam daleko oprezniji. Ne smeš da se junačiš, na motoru si. Ako čuješ Sentinel, sklanjaš se. Vrlo je jednostavno, zato što dolazi Sainc (Carlos Sainz), Al-Atija (Nasser Al-Attiyah), Čagin ili Kabirov.
Mada, Sentinel mi se poslednjih godina sve ređe uključuje – ne stižu me, uglavnom. Nadam se da na predstojećem Dakaru, ukoliko sve bude kako treba, neću ni videti automobile i kamione.
Ukoliko si spor vozač ili ne umeš da koristiš navigaciju, onda će te kamioni i automobili sigurno stići.
Kada su u pitanju izuzetno dugački specijali, po 400 i više kilometara, tamo će te sigurno stići. Mene stižu samo najbrže posade, uglavnom iz VW tima. Možda Šišeri (Chicherit) ili Čagin. Idu dva-tri VW, pa onda za njima Čagin u Kamazu. On je neverovatan čovek, on vozi brže od 200kmč tamo gde može. Njegov Kamaz maksimalno ide 230 kmč! Meni se desilo da vozim 160 i da me Čagin i njegovi suvozači prolaze sa 190kmč, a voze po veoma lošem pustinjskom putu! To je neverovatno i to stvarno treba doživeti.
NK: Sada, sa ovim iskustvom, da li te takve situacije iznenađuju?
GS: Ne. Možda može da se kaže da tokom prvog i drugog dana tu postoji malo više pažnje da se ne ošteti motocikl. Nakon toga ulaziš u "trkačku zonu" gde ne razmišljaš da li ćeš pasti, da li će se nešto pokvariti. Jednostavno se isključiš i voziš najbrže što možeš u datim okolnostima.
Ne vidim mnogo okolinu niti ne gledam koliko brzo idem. Pratim put ispred sebe, itinerer, putnu knjigu, GPS navigaciju i vozim onoliko brzo koliko uslovi dozvoljavaju. Ako nema nekih pokazatelja da postoji neka opasnost, ja "zavrnem" pa to onda bude i 170, 180kmč.
NK: Kakav je odnos snaga među motociklistima? Razlike između fabričkih vozača, profesionalnih vozača i vozača amatera.
Mi smo odmah iza fabričkih vozača. Da kažemo da su najboljih 30 fabrički vozači, a mi smo odmah iza njih. Mi smo realno oko 40-50 mesta. Može i bolje, ali realno moje znanje je momentalno tu negde oko 40 mesta. I to sam u par navrata pokazao kad je bilo prilike da "zavrnem" kad nisam vozio za sponzore nego sam vozio za svoju dušu.
Da budemo iskreni, ja još uvek nisam u situaciji da sam sebe finansiram, nego me sponzori finansiraju i ne mogu da se igram sa njihovim parama.
NK: Dakle, moraš da kalkulišeš?
GS: Tako je. Ja na Dakaru ne vozim 100%. Uglavnom vozim 80%, maksimum 90% svojih mogućnosti. Jedan ili dva dana "otkačim" gas i ne interesuje me. Poslednjeg dana prethodnog relija sam završio na 43 mestu. Znači kad vozim kako treba, tu sam negde oko 40-tog mesta. Ako me vidiš na 50-60 mestu, onda znaš da sam kalkulisao.
NK: ASO je najavio da će ova godina biti još teža nego prethodne. Kako si fizički izdržavao napore? Kako se osećaš kada dođe dan odmora ili kraj relija?
To sve zavisi od ozleda. Ako sam se negde udario, onda je veliki problem jer nemaš dovoljno vremena da se oporaviš.
Na prvom svom Dakaru sam polomio tri rebra i to sedmog dana. Sa polomljenim rebrima sam došao do cilja. Na drugom reliju (2010) sam imao veliki problem tokom trećeg dana, kada sam skoro dehidrirao. Da nije došao medicinski helikopter, ne znam da li bih danas sedeo ovde sa tobom i pričao.
Taj problem je bila moja greška. Nisam dobro isplanirao koliko mi vode treba za tu etapu, a dodatno je to bila obična voda koja se na vrućini mnogo ugrejala pa i ono što sam imao nije mi mnogo pomoglo. Nisam imao odgovarajuću tečnost da me "podigne" i da mi omogući na nastavim.
NK: Sada koristiš neke posebne napitke?
GS: Tako je. Koristimo posebnu energetsku tečnost, zapravo želatin – što onemogućava bućkanje u stomaku, koju proizvodi jedna Švajcarska kompanija. Prošle (2011) godine sam se potpuno drugačije osećao na Dakaru i to se moglo videti na snimcima. Nakon završenih etapa, čak i onih veoma dugačkih,sam bio komunikativan. Ima takmičara koji su posle etape od 700-800km nenormalno umorni. Dakar je nenormalno težak i iscrpljujući.
Moram da kažem da "pravi" Dakar počinje tek od sedmog-osmog dana. Teški su, naravno, i prvi dani, ali pravi napori su tek tamo od druge polovine. Do tada su te "potrošili", e onda počinje prava stvar gde se vidi ko je kakav i to ide do 12-13 dana.
Dešava se da si totalno ispcrpljen i da moraš da staneš na minut-dva da dođeš k sebi. Jednostavno moraš, jer ne možeš. Totalno si iscrpljen. To mi se prošle godine (tj. ove) desilo par puta, dok ranijih godina jednostavno nisam znao kako da se ponašam, kako da koristim svoju fizičku snagu – to je bio haos! Treba svaki dan voziti 600 do 800km!
NK: Kad smo kod tako dugačkih etapa. Na Dakar sajtu se lepo može videti temperaturna razlika između početka veze, početka specijala i povratka u bivak. Kakvu opremu koristiš i kako izlaziš na kraj sa hladnoćom?
GS: Koristim opremu od Neoprena, ali pored toga poneseš obične stvari – "šuškavce", dukseve. Svako jutro ustajemo oko pola 4, a iz bivaka izlazim oko 5. Temperatura je od -2 do 0 i tada obučem sve što imam. Sve to i još obavezne zaštite ukljućujući i stabilizatore nogu (praktično proteze), koje fiksiraju nogu da pri velikim brzinama ne dođe do nekog pokreta noge koji bi me ozledio.
NK: Koje proizvode konkretno koristiš? Koja marka je u pitanju, ako nije tajna?
GS: Ne, nemam sponzora. U poslednje vreme kupujem odeću isključivo francuske kompanije Kenny Racing. Prošle godine sam koristio njihovo odelo, a i inače vrhunski vozači na Dakaru koriste njihovu odeću. Oni prave posebnu opremu namenjenu isključivo enduro relijima. NJihova oprema je već pripremljena i poseduje mnogo specifičnih detalja, koje samo vozači na endurans relijima kao što je Dakar cene. Takođe, njihova jakna je neverovatno lagana, prosto je teško poverovati kada je uzmeš u ruku. Kad se obučeš kako treba, možeš da voziš i 1000km na 0C – nije hladno. Samo treba znati kako da se obučeš. Preko Anda kad vozimo 300-400km to je sve -1, -2C. Sve bude zaleđeno i svi idemo (Gabor pokazuje desnom rukom pun gas dok govori "idemo").
NK: Marko, šta su tvoje dužnosti u okviru tima Sagmajster?
MK: Ja radim sve. Gabor vozi, a ja sve ostalo. Fotografije koje sam ti doneo su moje, ali to je samo jedan od poslova koje radim. Logistika, podrška, komunikacija sa našim mehaničarem zato što pričam nemački i sve drugo što može da zatreba.
NK: Vaše rute nisu iste kao i specijali. Koliko su te rute teške?
MK: Imamo svoje rute. Mi takođe odvozimo ceo Dakar sa trkačima, samo što krećemo iz bivaka posle takmičara, a treba da smo u sledećem pre nego što oni stignu da bi ih dočekali. Ima neki put, u stvari mnogo puta, kada je on (Gabor) stigao pre nas – on dobro prođe, a mi smo imali neki problem. Ali je najbitnije da smo tu, kad zatreba.
NK: Pored ostalog, ti si zvanično zadužen za "vezu" sa vašim nemačkim mehaničarem?
MK: Jeste. Ja sam veza. Ja sam i inače mehaničar za motocikle, ali tokom Dakara nemam pravo da pipnem motocikl kad je u servisnom parkištu. Za pristup motociklu, po pravilniku, su zadužena samo dva čoveka. Ja se staram da Kajzer Torsten potpuno razume šta je problem sa motociklom i tu pomaže moje znanje nemačkog.
NK. Sad kad smo kod motocikla. Sad su zapremine za sve sišle na 450ccm. Da li misliš da će ovime biti izbalansiran odnos snaga, pogotovu sada kada su sve prisutnije Yamahe, Aprilije i BMW.
GS: Hmmm… Aprilija je dobar motor inače. Dobro se pokazala na reliju prošle godine. Baš sam imao jednog vozača sa kojim sam imao sličan tempo pa smo tokom relija odvezli sigurno oko 1000km specijala zajedno. KTM je brži. Ima veću maksimalnu brzinu. Aprilija se čini bolja na kočenju, na ubrzanju, lakše se vozi po teškom terenu. Ali, KTM ima maksimalnu brzinu. Ja sam već tri relija završio na KTM-u i nisam uopšte razmišljao da promenim firmu. I dalje stojim iza izjave da je KTM broj jedan, a da su ostali samo tu da bi postojao izbor. Vrhunski vozači u enduru i moto krosu voze samo KTM.
Dodatno, KTM to veoma ozbiljno radi. Na Dakaru su tu dva KTM šlepera u kojima ima svih potrebnih rezervnih delova i to druge firme nemaju.
NK: Dakle, tvoj mehaničar može u svakom trenutku da ode u KTM i da kupi rezervni deo koji mu treba?
GS: Tako je. Kupuje se na karticu. Pre relija se uplati avans od 3000€ i moraš da imaš garanciju nekog zvaničnog KTM servisa/dilera. Ne mora čak da bude iz tvoje države, već može bilo koji. Kad se završi reli, račun za delove koje si kupio stiže, posle otprilike mesec dana, kod dilera koji je tvoj garant. Ti plaćaš kod njega i to je to. To je veoma dobra stvar zato što onda apsolutno ne razmišljaš o rezervnim delovima, pošto oni imaju na lageru sve do zadnjeg šrafa. Sve možeš da kupiš u sred pustinje. To je velika stvar.
NK: Kakva je situacija po pitanju podrške mehaničara KTM? Da li u slučaju da tvoj mehaničar ne može da reši problem, možeš očekivati pomoć od mehaničara iz KTM-a?
GS: Apsolutno! Mehaničari se jako dobro znaju između sebe i oni su posebna grupa. Komin, Depreov i svi ostali mehaničari se druže, zajedno jedu i sve rade zajedno. Oni su baš posebna grupa koja se međusobno drži jako čvrsto. Često se desi da bude neki problem, recimo kada sam vozio Svetski Kup u Abu Dabiju – čim je bio problem, odmah je bilo tu pet mehaničara.
MK: Evo da dodam. Pomoć je nesebična, ali i neoficijelna. To je forum odmah čim iskrsne neki problem. I svi znaju ko je specijalista za šta. Pogotovu sada kada su stigle nove mašine (450). Pošto je i za njih to novo, onda dođu pa pitaju šta je bio problem, kako da reše i tako.
GS: Jeste. Svaki motocikl ima svoju dušu. I što ih je više, onda lakše ustanove šta je problem.
NK: A čime se inače bavite? Znamo da je budžet za odlazak moto ekipe na Dakar 100.000€. Da li sponzori pokrivaju sve troškove?
MK: Ja sam i inače mehaničar. Radio sam ovde, ali i u Austriji.
GS: U proteklih nekoliko godina radim isključivo prodaju delova za motocikle. Što se tiče sponzora, ne pokrivaju celu sumu, ali ako bi svi platili na vreme, mogao bih da "izguram" ceo Dakar reli. Sada već imam solidan broj sponzora: Euro Petrol/Euro Gas, Grad Subotica, Skupština Vojvodine, Sekretarija za Omladinu i Sport u Novom Sadu, Ministarstvo za Omladinu i Sport Srboje.
Ja moram sve to da "guram", ali treba da znaš da bi došao u tu situaciju da možeš da tražiš sponzore je da si već dokazao da si sposoban, a rezultati stoje iza mene. Ja, konačno, predstavljam Srbiju kao državu.
Naravno, uvek mogu da pogrešim. Ja nikome ne garantujem rezultate na Dakaru, zato što je tu faktor sreće zaista bitan i ne možeš 100% garantovati rezultat bilo kome. Ja ću taj KTM da guram, da ga nosim, ako treba, ali…to je tehnički sport i tu nema garancija. Fizički sam potpuno spreman da ga nosim, da budemo jasni. Imam blizu 2m visine i 115kg i bukvalno bih ga nosio ako bi mi to pomoglo.
NK: Koliko ti fizička sprema i tvoji gabariti pomažu ili odmažu na takmičenju kao što je Dakar?
GS: Mnogo pomažu. Fizička sprema i moje predispozicije su jako bitne. Trebalo mi je malo da naučim kako da moje prednosti na pravi način iskoristim, ali su to definitivno prednosti. Druga stvar koja je još i bitnija je glava. Mentalno sam veoma snažan i znam da su moje fizičke sposobnosti velike. Ako padnem, možda neću ustati odmah, ali ću ustati i nastaviti. Ako sam mnogo umoran ili sam se mnogo udario, neću odmah ustati, ali za 2 minuta, ja nastavljam. Moraš stalno biti pozitivan, pogotovu u veoma teškim situacijama kakvim Dakar obiluje. Ako misliš da ne možeš daje, sačekaj. Možda sad ne može, ali će moći za 10 minuta, pola sata. Tu mnogi na Dakaru gube trku.
NK: Šta se dešava sa tvojom motokros karijerom?
GS: Motokros je meni sada isključivo trening. Vozim šampionat Srbije i drugi sam i pored toga što imam 40 godina. Trkam se sa klincima i sve ih "derem", da tako kažem. Imam jednog koji je brži, ali meni motokros sada služi samo da ostanem u vozačkoj kondiciji.
NK: KTM vozači pored učestvovanja na Svetskom Prvenstvu u endurans relijima, učestvuju i na lokalnim i revijalnim trkama, kao što je Ercberg Rodeo. Da li imaš planova za tako nešto?
Ja sam i dalje "krosista". Želeo bih da se potpuno prebacim na enduro, ali za to su potrebne dodatne finansije, tako da ja imam budžet za tu jednu trku. Prošle godine nas je odlazak na Abu Dabi reli koštao 10.000€ i za takvu sezonu nam je potrebno još mnogo finansija. Inače, na tom reliju smo završili kao sedmi, što je fantastičan rezultat. Ako bih imao priliku i finansije da odvezem ceo enduro reli šampionat, verujem da bih bio u deset najboljih, a to bi sigurno garantovalo i mnogo bolji rezultat na Dakaru gde bi verovatno ušao u prvih 30.
NK: Videli smo da je Peterhansel veoma uspešno zamenio dva sa četiri točka. Koliko još misliš da voziš motocikl na Dakaru i da li planiraš da pređeš u kategoriju automobila, kada je Dakar u pitanju?
Imam sigurno još 5 godina, ali je pitanje koliko ću volje imati za tako nešto. U automobilu se apsolutno mogu videti u narednom periodu. Kako da ne. Imam preko 2 miliona kilometara iza sebe, tako da bih apsolutno prešao u automobilsku klasu. Tu bi mi, pre svega, bio potreban jedan dobar i iskusan navigator. Već sam razmišljao o tome, ali za automobilski nastup je potrebno mnogo više para i mi to ne bi smo mogli da izfinansiramo.
NK: Dakle, definitivno se vidiš za volanom automobila na Dakaru?
GS: Apsolutno. Kažem, samo je potreban veoma iskusan navigator da bih uopšte i razmišljao o tome. Čak sam pričao sa Miranom (Stanovnikom) i složili smo se da bi se lako prebacili za volan autombila.
NK: Kad smo kod Stanovnika, kakvi su odnosi između vas?
Odlični. Mi smo baš dobri drugari. On je brži od mene na Dakaru, ali sam ja bolji krosista. Za sada su stvarno fenomenalni odnosi, ali ja njemu još uvek nisam ozbiljan konkurent na Dakaru, pre svega zbog manjka iskustva na dinama. Ja imam samo par hiljada km na dinama, a on stotine. Ja radim na tome da ga stignem i na nekim brzincima uspevam da ga pobedim.
NK: Sad si prešao na novu mašinu. Prošle godine niste uzeli 450 mašinu, pa je pitanje zašto? Da li postoje protekcije ili je spisak motora ograničen?
MK: KTM je 2010. proizveo ograničen broj motocikala, a ista je situacija i ove godine. Ove godine su proizveli tačno 63 komada i to je to. Cena je 29.900€ i svako može da ga naruči, ako ima novca za to.
Prošle godine su prvih 30 bili obavezni da imaju 450 mašine samo zato što fabrike nisu mogle da naprave dovoljno za sve. Motocikl je već u rukama našeg mehaničara Kaizer Torstena (Kaiser Thorsten), koji se brine za sve motocikle sa kojima smo išli na Dakar.
NK: Kad smo već kod motocikala, vidim da si došao Volkswagen Amarok-om. Da li voziš motocikle u javnom saobraćaju? Koji motor imaš?
GS: Imam ih nekoliko. Ukupno 12 ako računaš i trkačke. Imam Ducati 998.
MK: Taj Dukati nije davno pomeren 🙂
GS: Imam i R6, a tu su i svi KTM motocikli sa kojima sam završavao Dakar. Nisam prodao ni jedan.
NK: Cilj za ovogodišnji Dakar?
GS: Kao i uvek. Da ga završim, pre svega. Oko 40-tog mesta je rezultat koji očekujemo.
NK: Gabore, Marko. hvala na odvojenom vremenu za ovaj razgovor. Sve najbolje na Dakaru i nadamo se da će biti prilike još detaljnije da popričamo o motokrosu, enduro relijima, Dakaru i, uopšte, o motociklima.
Foto: Marko Kopunović