AJRTON NA VELIKOM EKRANU

Formula 1, Holivud 0

Između Formule 1 i Hollywooda traje duga i nesrećna ljubav. Više puta su bili na korak do srećnog braka ali ga nikad nisu konzumirali, što zbog neslaganja karaktera što zbog visine miraza.

Arnold Schwarzenegger se, doduše, leta 2002. pojavio na trci u Silverstonu, ali samo da bi reklamirao britansku premijeru svog novog filma. Stvoreno je, naime, nesvakidašnje partnerstvo između Columbia TriStar Films UK i firme Jaguar Racing, na domaćem terenu, radi najave “Terminator 3: Rise of the Machines”. Tokom British Grand Prix vikenda, gosti tima Jaguar bili su Schwarzenegger i njegova partnerka u fimu, Kristianna Loken. Na ponekom iz publike i iz tima Jaguar mogle su se videti specijalno dizajnirane uniforme koje su asocirale na “Terminatora”, a glavni događaj odigrao se u ponedeljak, na dan premijere. Mark Webber se, u Jaguaru R4, provozao londonskim Leicester Squareom, a pratila ga je Kristianna Loken u unikatnom, aluminijumom poliranom Jaguaru XJ.

I to je bio jedini bliski susret između Formule 1 i Hollywooda u poslednje dve godine. Prethodni susret, iz 2001. godine, bio je prava propast, a ime mu je “Driven”. Istorijat ovog slučaja najbolje je proći od kraja ka početku. Na prijemu povodom premijere ovog filma, koga je režirao Renny Harlin, a glavne uloge igrali Sylvester Stallone, Burt Reynolds i Gina Gershon, pojavilo se preko sto počasnih gostiju, na čelu sa Mario Andrettijem. Već su se tu mogle čuti zamerke zbog činjenice da je to film o Cart-seriji, što u fimu nije naglašeno, nefer prema ljudima iz Carta koji su bili više nego predusretljivi. Išlo je dotle da je, sezone 2000, tokom samih trka Carta u Detroitu i Chicagu, kao i na trci Indy-serije u Torontu, filmskoj ekipi (sa deset kamera i helikopterom) bilo dozvoljeno da ulazi i izlazi iz pit-lane zone, kao i da normalno snima, radi autentičnosti. Cart verovatno to više sebi neće ni hteti ni moći da dozvoli.

Ovo je samo vrh ledenog brega problema koji su pratili »Driven«. Mora se najpre odgovoriti na logično pitanje – šta će film o Cartu u priči o Formuli 1. Tu stvari postaju zaista komplikovane. U magazinu Variety, 1996. godine se najavljuju dva filma o Ayrton Senni. Warner Bros izlazi sa Ridley Scottom kao rediteljem i Antonio Banderasom u naslovnoj ulozi. Drugi predlog daje New Line Cinema, gde film treba da režira Renny Harlin, a njegov scenarista poseduje autorska prava za nekoliko knjiga o Senni, uključujući »The Hard Edge of Genius« i »Adriane...My Life With Ayrton« (napisala ju je foto-model Adrianne Galisteau, Sennina poslednja devojka).

Formula 1 odmah izražava rezerve po pitanju oba filma, strahujući od holivudske »amerikanizacije« Senne do neprepoznatljivosti. U trku za dobijanje zelenog svetla uključuje se, 1997. godine, i Sylvester Stallone, ljubitelj auto-sporta i poštovalac Ayrtona Senne. Tvrdi kako je na pomolu postizanje dogovora sa Bernie Ecclestonom da logo Formule 1 može da se koristi u zaglavlju plakata za film o trkama. Do 2000. godine, kada je počelo snimanje »Drivena«, Stallone to odobrenje ne dobija.

Početkom 1998. Renny Harlin najavljuje početak snimanja filma o Senni, sa Stalloneom u glavnoj ulozi. Iste godine i Antonio Banderas najavljuje da će glumiti Sennu u Wornerovom filmu, ali reditelj neće biti Ridley Scott, već Michel Mann. Avgusta 1999. Harlin je isključiv – ako se pravi film o Formuli 1, Stallone mora da bude deo projekta. Na ovom mestu konačno počinje rasplet.

Od početka nastojanja da se o brazilskoj legendi snimi film, njegova porodica bila je sasvim za to, ali pod određenim uslovom: da se film pozabavi kontroverzama oko vozačeve smrti, to jest »da se kaže istina o okolnostima pod kojima se desila tragedija«. Porodica, posebno Ayrtonova sestra i šefica Senna Fondation, Vivianne Senna, tvrdi da zna istinu i da će na svaki način pomoći onome iz Hollywooda ko hoće da u tome pomogne njima. Tipovalo se na Banderasa, koji je posetio porodicu u Sao Paolu i sa njom vodio duge razovore. I jedna i druga strana je potvrdila da je nađen zajednički jezik. Tu se stalo i do ovog trenutka nema nikakvih daljih informacija.

S druge strane, FIA i Formula 1 su zadržali svoje rezerve zbog mogućnosti trivijalizacije kako lika i dela Senne, tako i čitavog auto-sporta, u nastojanju da se snimi blockbuster pa da se tek naknadno smišljaju načini da se uloženo vrati, što nije način poslovanja koga odgovorni u Formuli 1 poštuju i praktikuju. Tako je, na kraju, nastradao Sylvester Stallone, odustavši od komplikacija oko Senne i odlučivši se za scenario »Drivena«, kako bi snimio dugo željeni film o trkama. Naleteo je na zid po imenu Bernie Eccleston. Eccleston je glumcu i producentu objasnio da Formula 1 od Hollywooda može samo da uzme novac, nikako suprotno, kao i da su nerealna očekivanja da bilo šta od resursa Formule 1 – dokumentacija, termini na stazama, bolidi, ljudstvo i tako dalje – može tek tako da se stavi na raspolaganje zahtevnim i razmaženim filmskim ekipama. Posle neuspeha ovih pregovora, Stallone je izjavio da ga Eccleston ne razume kao umetnika.

»Driven« je, tako, prinuđen na utešnu varijantu na koju je i FIA, valjda sažalivši se, pristala. »Rocky on the wheels«, kako je u šali odmah prozvan, pretvoren je u film o vozačima Cart-serije, uloženo je US$ 72 000 000, koji se producentima – Stalloneu, Franchize Pictures i nekolicini drugih – nisu adekvatno vratili, bez obzira na glumačke zvezde, obilato korišćenje digitalnih efekata, dobru volju Cart i Indy ekipa i solidan marketing.

Kako bi priča o nesrećnoj ljubavi između Formule 1 i Hollywooda bila potpuna, mora se otići još dalje u prošlost. Šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka su, što se filma tiče, obilovale dokazima o zapadnjačkoj (a i šire) fascinaciji mašinama i brzinom, što se lepo slagalo sa tadašnjim optimizmom srednje i visoke klase (a i šire), čiji su pripadnici masovno seli u automobile i na motore i slušali rokenrol. Čak i tada, među filmovima o auto-sportu bilo je svega i svačega, a najmanje Formule 1.

Bio je tu, recimo »Le Mans«(1971.), sećamo ga se, gde Steve Mcqueen kaže: »When you`re racing, it`s life...Anything that happens before or after, it`s just waiting.« (»Kada se trkaš, to je život... Sve što se događa pre i posle, samo je čekanje.«) Ili »Winning«(1969.), sa Pol Newmanom i Joanne Woodward, filmovi koji su se bavili vozačima, trkama, ličnim dramama, porodicama, žrtvovanjem, prijateljstvima i sukobima sa kolegama, uvek sa vozačem za volanom trkačkih kola u prvom planu.

Popularni su, zatim, bili veseli filmovi o trkačima-amaterima, »Cannonball Run«(1981.), »Gumball Rally«(1976.) i slični, zatim malo poznati rodonačelnici road-movie žanra, kao što je »Two-Lane Blacktop«(1971.), pa futuristički »Death Race 2000«(1975.) sa David Carradineom i Sylvester Stalloneom, gde se na trkama poeni dobijaju kada se zgaze pešaci, horor-filmovi sa automobilom u ulozi masovnog ubice – »The Car«(1977.) i čuvena »Christine«(1983.) John Carpentera. Veliki je, takođe, bio i broj filmova raznih žanrova gde su, u stvari, glavnu ulogu imali automobili. Za ovaj put navešćemo samo »Italian Job«(1968.) sa Michael Cainom, Noel Cowardom i Benny Hillom, film koji je promovisao mini-cooper, čedo velikog dizajnera i trendsettera auto-sporta, John Coopera, koji je preminuo ujesen 2003. godine.

U čitavoj toj šarolikoj ponudi, samo su se dva filma pozabavila Formulom 1: »Bobby Deerfield«(1977.) Sydney Pollacka, sa Al Pacinom i Marthe Keller i, poznatiji, »Grand Prix«(1966.) John Frankenheimera, sa James Garnerom, Eva Marie Sent, Yves Montandom i Toshire Mifuneom u glavnim ulogama. Ovaj film je čak dobio i tri Oskara: za ton, specijalne tonske efekte i montažu, a oko njega su pomagali i u njemu se pojavili Jim Clark, Juan Manuel Fangio, Graham Hill, Jochen Rindt i drugi vozači Formule 1.

Od početka osamdesetih godina pa sve do »Drivena«, zavladalo je mrtvilo koje je nakratko prekinuo jedino »Days of Thunder«(1990.) Tony Scotta, sa Tom Cruiseom, Robert Duvalom i Nicole Kidman, gde »glavnu ulogu« ima NASCAR, ovde često pominjan, za razliku od slučaja Cart vs. »Driven«.

Standardi Formule 1, kada je reč o njenom predstavljanju u medijima i u umetnosti su visoki. Nonšalantnost Hollywooda kada treba da tretira vrednosti koje su njemu manje u prvom planu nego nekom drugom ume da iritira. Možda postoje i »slepi uglovi« između američkog i evropskog viđenja sveta. Sve to stoji. Stoji i činjenica da je veoma teško napisati scenario za film o auto-sportu gde gledalac, praktično po pravilu fan, neće za sve vreme trajanja dijaloga bilo koje vrste trupkati nogom i kukati kad će već jednom prestati da pričaju i pustiti snimke sa staze, ako može bez specijalnih efekata.

Mnoštvo mogućnosti da se uživa u »klot« snimcima, manje strpljivim fanovima Formule 1 pružili su video, DVD i Internet. Strpljiviji fanovi Formule 1 i dalje se nadaju nekom srećnom kraju ljubavne priče. Uostalom, moderna su vremena, više nije tako strašno pobeći sa venčanja i naći novu ljubav. 

Sve u svemu, priča o Ajrtonu nikako da se nađe na velikom ekranu. Postoji interesovanje, sigurno je da novac nije problem ali se svi, razumljivo, ustručavaju. Ostaje da se vidi kada će neko skupiti hrabrost, snimiti legendu o legendi pa izaći pred željnu ali veoma, veoma zahtevnu publiku. Igranog filma o Ajrtonu nema, ali zato ima svega ostalog.

DRUGI FORMATI...
Mjuzikl, VHS, DVD, igrice, sajtovi, muzika...

Šesnaestog marta 2004. godine održan je koncert u Sao Paolu, na stadionu Paulo Mačado, poznat kao Stadion Pacaembu nazvan „Senna in Concert – a tribut to a Brazilian hero“. Tu je 30 000 ljudi slavilo Senin život i karijeru. Bili su prisutni njegova sestra, Vivijana, predsednik Instituta A.S, novinari Chico Pinheiro, Galvao Bueno i Šuša, šampion četiri puta Dunga, dva puta šampion F1 Emerson Fitipaldi, muzičar Herbert Viana, svetski šampion u fudbalu Ronaldinjo i teniski šampion Gustavo Kuerten, koji se pojavio na videu. Tako se pojavio i predsednik Lula. Na koncertu su svirali i pevali najpoznatiji muzičari Brazila: Milton Nascimento, Caetano Veloso, Čiko Buarque, Daniela Mercury, Frejat, Gilberto Gil, Ivete Sangalo i Sandi & Junior.

Umetnički reditelj Hoze Posi Neto kreirao je koncert u tehnološlkom smislu kakav nikada nije viđen u zemlji. Rekao je: „Koncert je baziran da ilustruje odlučnost, veru, patriotizam, hrabrost uz korišćenje popularne muzike i slike. Bilo je mnogo emocija na koncertu.“

„Senna in Concert“ je obeležavao oficijelno otvaranje Ayrton Senna do Brazil/Ayrton Senna No Limits projekt, gde se uključivala serija koncerata, događaja i izložbi po Brazilu i napolju tokom 2004. godine. Izložba je počela u avgustu u Interlagosu.

„Senna in Concert“ je produciran od strane Instituta SA, veliku podršku imao je od Tima i Renoa, zajedno sa sponzorajem Chandon, Golden Cross i grada Sao Paola. 

KNJIGE...

Bilo bi nemoguće nabrojati sve biografije, monografije i ostale knjige koje su napisane o njemu širom sveta, pa ćemo se za ovu priliku ograničiti na nekolicinu najpoznatijih. Objavljene su uglavnom na engleskom jeziku i moguće ih je kupiti putem Interneta ili narudžbenicama. To, naravno, ne znači da su ostale knjige manje vredne i važne, naprotiv. Počinjemo od knjige koju je on sam napisao, «Principles of Race Driving», «Principi trkačke vožnje» (1993.), i to je nešto najbliže onome što je smatrao svojom autobiografijom. Tu se može naći sve o tome kako je najbolje voziti trke, osim tajnog sastojka recepta – kako voziti kao Ajrton. Ove knjige odavno više nema u prodaji, pošto je imala samo jedno izdanje, tako da se može smatrati raritetom.

Ima autora koji su svoj istraživački rad i dobar deo života bukvalno posvetili Ajrtonu, kao što je to Kristofer Hilton. On je napisao čak osam knjiga: «Ayrton Senna: His Full Car Racing Record: 1981-1994.» (1996.), «Ayrton Senna: The Second Coming« (1994.), «Ayrton Senna: Incorporating `the Second Coming`» (1994.), “Ayrton Senna: The Legend Grows” (1995.), “As Time Goes By” (1999.), “Memories of Ayrton Senna” (2004.), “Ayrton Senna: The Whole Story” (2004.) i “Ayrton Senna: The Hard Edge of Genius» (1990.), na čijoj je pripremi učestvovao još jedan veliki prijatelj i posvećenik, fotograf Kit Saton. Saton je, samostalno i sa drugima, dao značajan doprinos: Martin Brandl je 1997. napisao uvod za njegovu knjigu fotografija «Ayrton Senna», a «definitivnu biografiju», «The Life of Senna» (2004.), napisao je Tom Rabiton, Saton ju je ilustrovao, a uvod je napisao Gerhard Berger.

Nikola Santoro napisao je «La Curva Dei Silenci» („Krivina u tišini“), sa detaljnim prikazom suđenja u Bolonji, Ajrtonova prijateljica Karin Šturm «Goodbye Champion, Farewell Friend» (1995.), Alan Henri i fotograf Džon Tauzend «Ayrton Senna: One Year on», sam Henri objavio je i «Remembering Ayrton Senna» (1994.), Ričard Vilijams «The Death of Ayrton Senna» (1999.), Pjer Menar i Žak Vasal «Ayrton Senna: Beyond Perfection» („Ajrton Sena: Više nego perfektno“),  Stirling Mos dao je uvodnu reč za knjigu Ivana Rendala «Ayrton Senna». U septembru 1995. godine u Italiji objavljen je «Ayrton Senna Official Photobook», koji sadrži oko sto dvadeset fotografija značajnih trenutaka Ajrtonovog života koje je snimio Japanac Norio Koike, blizak prijatelj i zvanični fotograf. Ovaj album je jedina knjiga koju je zvanično autorizovao Institut «Ajrton Sena» i sav prihod od prodaje ide Sena Fondaciji.