Za većinu ljubitelja automobila, termini De Tomaso i Pantera su bili ekvivalentni. To i ne čudi, jer od otprilike 8.500 proizvedenih automobila marke De Tomaso, oko 85 posto su bili Pantere. Automobil je predstavljen 1971 i preživeo je sve do 1994. godine, slikovitije oko četvrt veka. Među super automobilima malo njih je moglo ponoviti ovaj rezultat. 

Ako ga uporedimo sa njegovim savremenikom Lamborghini Countach, Pantera  nikada nije bila remek delo ili neko ko postavlja trendove. Ipak, to je bio prvi super automobil koji su sebi mogli priuštiti mnogi. Kada se pojavio u SAD bio je jeftiniji od baznog modela Ferrarija 246GT. Nikada pre jedan automobil, koji je bio u stanju da razvije brzinu od 260 km/sat, nije bio pristupačniji. Zato je i dobio naziv "Lamborghini za siromašne".

Ako bi opisivali period u kome se proizvodila Pantera, morali bi ga podeliti na tri perioda: era uvoza u SAD u saradnji sa Fordom (1971-1974), era nakon prekida uvoza u SAD (1975-1990) i završni period proizvodnje Pantera.

Kasnih šezdesetih, Ford je imao potrebu da proizvede GT automobil visokih performansi da bi se suprotstavio konkurenciji u vidu Ferrarija i Corvette. De Tomaso se i pre toga oslanjao na Ford, kada su u pitanju motori za model Mangusta, a u međuvremenu je otkupio koncern za dizajn pod imenom Ghia. Nakon neuspelog pokušaja Forda da otkupi Ferrari, brak između De Tomaso i Forda je bio sasvim prirodan, tako da je poslovni dogovor postignut i počeo je rad na novom GT automobilu sa centralno postavljenim motorom. Novi automobil je trebao nastupiti na tržištu SAD preko Fordove divizije Lincoln Mercury u SAD.

Dizajner Ghia-e, Tom Tjaarda, je kreator dizajna novog automobila, dok je Paolo Dallara bio zadužen za šasiju i proizvodni dizajn. Za mesto produkcije Pantere odabran je Vignale (Turin), gde je sklapano 17 automobila dnevno tokom saradnje sa Fordom.

Kompletiranje Pantere Grupe 4

Motor i ostali mehanički sklopovi su proizvođeni u mestu Fossalta blizu Modene.

Krajnji izgled Pantere se razlikovao od Manguste na više načina. Kao prvo, Pantera je imala monokok šasiju, a za pogon je bio zadužen 5.7 litarski Clevlend V8 motor, koji je  raspolagao  sa 310 KS.  Novi  V8 je snagu prenosio pomoću  ZF potpuno sinhronizovane 5-stepene (transaxle) transmisije sa LSD  (šper).

Motor je imao poreklo od Mustanga Boss 351. Iako je pushrod motor (bregasta u glavi motora, starija tehnologija, koja je ograničavala broj obrtaja motora usled pregrejavanja) iz Detroita  imao nedostatak sofisticiranosti u odnosu na V12 motore Ferrarije i Lamborghinija (četiri bregaste), imao je 330 Ks i mogao je dostići brzinu od 260 km/sat, kao i ubrzanje od 5,5 sekundi od 0 do 100 km/sat. Tim performansama je dostizao Ferrari Daytona i Lamborghini Countach LP400. Fordov V8 je imao i druge prednosti, bio je jeftin i lakši za održavanje.

I sve ostale komponente za koje se očekivalo da budu inspirisane trkačkim modelima bile su prisutne: potpuno nezavisno ogibljenje, sa donjim i gornjim ramenima, podešavajuće opruge, prednje i zadnje stabilizacione šipke, diskovi na svim točkovima, magnezijumski naplaci Campagnolo kao i upravljački mehanizam sa nazubljenom (zupčastom) letvom..

U prostor ispod haube je bio smešten akumulator, deo kočionog sistema i alat, dok je prostor prtljažnika bio namenjen lakom pristupu motoru i prostoru za odlaganje stvari pristojnih dimenzija. Enterijer Pantere je imao prilično agresivan dizajn, veliki broj instrumenata, a zbog američkih kupaca u automobil je obavezno ugrađen fabrički klima uređaj i električni podizači za stakla,  

U SAD, Ford i Pantera su imali prilično zahtevan cilj prodaje 4.000 automobila godišnje. Ford je zahtevao od De Tomaso da automobil bude pouzdan i lak za servisiranje, za razliku od ostalih italijanskih egzotičnih automobila. Šasija (Dallara) - distribucija težine (balans) automobila je bio bolji od prethodnika 41:59. Pantera dizajnirana od Tom Tjaarda nije imala tako inovativan dizajn kao Mangusta na kojoj je radio Giugario, ali je i dalje bila jako privlačna. Ne želeći previše da rizikuje, dizajner je autu namenio konvencionalna vrata i poklopac motora. Da bi se udovoljio američkim kupcima Pantera je opremljena sa klimom i elekričnim podizačima kao standardnom opremom. Rezultat je bio mnogo pitomiji i svakodnevnom životu prilagođeniji automobil u poređenju sa Lamborghinijem, Ferrarijem i Lotusom.

Prva Pantera se pojavila na tržištu sa cenom od “oko 10.000 dolara” kao što se tada govorilo u marketinškim kampanjama, a poslednji modeli iz 1974. namenjeni SAD imali su cenu od 12.600 dolara.

Komentari o prvoj Panteri su bili da ima dosta obrtnog momenta i snage, solidnu transmisiju, precizno upravljanje, dobro držanje u krivinama, pristojne kočnice, ali tesnu kabinu i lošu vozačku poziciju. Nažalost, tipično loš kvalitet završne obrade De Tomaso nije bio na nivou ostatka automobila, kao ni na nivou koji je očekivao Ford. Prodaja nikada nije dostigla postavljene ciljeve. Kao otežavajuća okolnost pojavila se i naftna kriza, kao i zatezanje emisionih standarda. To je označilo i kraj njenom izvozu u SAD.

Na kraju 1974. godine Ford i De Tomaso su prekinuli poslovni aranžman i uvoz Pantera u SAD je bio okončan. Gospodin De Tomaso je zadržao vlasništvo nad Pantera projektom, a  proizvodnja je nastavljena na ekskluzivnijim osnovama za druga tržišta. Do kraja 1973 prodato je 6.128 Pantera. Da bi optimizovao proizvodnju De Tomaso je preselio fabriku u mesto Bruciata, gde se i danas nalazi.